Parče duše

"Niko nije zadovoljan svojom ljušturom. Ako ja nalikujem na Mesec dok u sebi osećam divljaštvo, senzualnost, snagu koja se odražava na mom fizičkom izgledu, Gonzalo izgleda poput divljaka, a katolik je. Elena i Džun izgledaju poput vikinških žena a sanjaju o tome da meni nalikuju jer se njihova unutrašnja prefinjenost ne odražava u njihovom fizičkom izgledu."

"Henri mi kaže: "Žene nisu volele moje knjige, a ti si mislila da hoće. Tu si se prevarila..." I to je tačno. Žene ne vole da ih neko depoetizira, deromantizuje, privodi njihovoj prirodi, njihovoj seksualnosti. Ja sam verovala da će im se to svideti. Lično sam to cenila, zato što su me previše idealizovali, a osećala sam se ženom i želela da me neko ljubi senzualno, da me depoetizuje, ali naposletku, sve to nanosi bol ženi i ubija je; naposletku sam i sama osetila da mi je to naštetilo i bila sam zahvalna Gonzalu da me je preplavio iluzijom i snom. Kada pomislim na grozničavo Gonzalovo obožavanje, setim se kako sam podrhtavala dok me je gledao u metrou."

Anais Nin

Rano se udala za visokog bankarskog činovnika iz dobre porodice Hjua Parkera Gilera, koji je kasnije postao poznat kao Jan Hugo, kada je četrdesetih počeo da snima eksperimentalne filmove i radi umetničke grafike. Do kraja života je živeo od njenih autorskih prava. U Pariz dolaze 1924. godine, gde žive u prelepoj kući, ali Nin ima i svoj studio i s vremena na vreme živi sama na brodu na obali Sene. Ona i Hugo podržavaju avangardne umetnike, među kojima je i Henri Miler, sa kojim Anais započinje ljubavnu aferu i razmenjuju stotine pisama koja su delom i objavljena u romanu Književna strast. Vodi boemski život i počinje sve više i više da piše. Četrdesetih godina ona i Henri pišu erotske i pornografske priče, stranu za dolar, za anonimne kolekcionare. Nin nije želela da objavljuje te priče pod svojim imenom sve do sedamdesetih godina. Jednom je zapisala kako su u Parizu, kada je bila mala, iznajmili stan od nekog Amerikanca koji je imao neobičnu biblioteku: „Čitala sam jednu po jednu knjigu, što je bilo potpuno novo za mene. U Americi nisam čitala erotske priče. Skroz su me obuzele. Bila sam neiskusna pre čitanja, skroz nevina, ali vremenom sam ih sve iščitala i nije bilo ništa što nisam znala o seksu. Na taj način dobila sam diplomu iz erotike."
Po mnogim kritičarima, bila je najbolji ženski pisac erotskih priča. Strasna veza sa Henrijem Milerom uticala je na nju kao ženu i kao pisca. Njeni dnevnici su, takođe, ostavili mnogo otvorenih pitanja o njenoj vezi sa Henrijevom ženom Džun.

Život zove dalje
U godini kada beleži najstrastvenije stranice svoje duboke veze sa Henrijem, koji nikada nije prestao da veruje da je ona zaslužna za njegovo pisanje, uspeva da bude u ljubavnoj vezi sa ostarelim bolesnim ocem. U trećem delu tajnog dnevnika koji je nazvala Vatra Nin opisuje svoje preseljenje u Njujork, ljubav sa Henrijem i strasnu vezu sa Frojdovim učenikom Otom Rankom. I sama je bila psihoanalitičar, ali je nerado radila sa pacijentima. Njeno interesovanje za psihoanalizu raste, ali uskoro napušta Ranka. „Želim da budem svet za sebe... osećam da mogu igrati sve uloge", i vraća se u Pariz Hugu i Henriju. U Parizu ponovo buja njeno nezadovoljstvo i kreće u novu potragu: „Ja čekam ljubavnika. Nemirna sam. Život me zove dalje." Lek za svoje razočaranje nalazi u Peruancu Gonzolu Moru koji joj se udvara na španskom, kako ona kaže „jezikom moje krvi", i vodi je do novih visina. „Život. Vatra. Bivajući vatra, ja podstičem vatru i u drugima." Anais priča priču o ženi koja pokušava da se otkrije i oslobodi seksualno, umetnički i emocionalno, nastavlja priču o aferi koja će trajati ceo njen život: „Dnevnik je moj svet, moj ego... neću se više sramotiti zbog njega." O ovom dnevniku kritičari pišu - Samo jedna stranica ovog, možda najpoznatijeg svetskog dnevnika sadrži više seksa, melodrame, fantazije, ispovesti i opservacija od većine romana i više razotkriva ljudsku prirodu koju mi uporno prikrivamo...