Dobrodošli na naš forum! Da biste mogli da pratite sve sadržaje potrebno je da se registrujete. Ugodan boravak!


 
PrijemPrijem  PortalPortal  KalendarKalendar  Često Postavljana PitanjaČesto Postavljana Pitanja  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  PristupiPristupi  
Kad zavolis zivot, prihvatis ga onakvim kakav on uistinu jeste, prigrlis ga kao najrodjenijeg, pozelis nekada da mu se, onako blisko obratis i kazes:"Moj zivote, dobro vece. "

Delite | 
 

 Zanimljivosti iz života književnika i pesnika

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Ester

avatar

Datum upisa : 15.08.2011

PočaljiNaslov: Zanimljivosti iz života književnika i pesnika   Uto Nov 01, 2011 5:44 am

Priča o Milošu Crnjanskom i rukavicama od nape


Posle dobrovoljnog i uspešnog povratka iz višegodišnjeg samoizgnanstva, iz Londona, u Beograd ("Lament nad Beogradom"), Crnjanski i njegova supruga Vida, povratnici, bezdetni, već u godinama, jedno vreme su tiho i povučeno stanovali u hotelu "Ekscelzior" (i danas ima 2 zvezdice, a tek onda!... to mu - Crnjanskom - "dali"; a, posle smrti, Zadužbinu mu "smestili" pored klozeta u Francuskoj 7... idite, Srbi, i uverite se, sopče 3 x 2, ne milimetra već metra, PORED KLOZETA!!!... to su ti, isti!), na uglu Miloša Velikog i Lazarevićeve ulice (tad Lazarevićevo sokače). Posle će, takođe "razumljivim" gestom "uviđavnih" vlasti, dobiti stalno konačište u zgradi iznad restorana "Vltava", blizu parka, ispod "Kikevca"... (Na zgradi ima spomen-tabla s njegovim likom, da čovek ne poveruje! Uštinuo sam se nekoliko puta da se uverim da ne sanjam! Ali, istina je!!!)...

Ova priča se odnosi samo na njihovo hotelsko vreme... Za "vltavsko", reći ću, sad, samo, ovo: da mu je neko, neko od onih koji su ga svakodnevno obilazili, dosađivali mu, donosili mu grancle i imalin, vrteli se oko njega, obrtali kao smešne čigre, smetali mu... "strvoderi"!... "esnaflije"!... dodvoravali mu se, očekivali od njega predgovor ili da ih, bar, potapše po ramenu... a da to neko vidi!... sve go amater!... a redovno nepismeni!... "poznati pisci", članovi ovog-i-ovog... onog-i-onog!... ponekad ovog-i-onog ili onog-i-ovog... ma smejurija, jedna... od netalenata, podrepovića, "odaša" - a zna se i kom su pevali ode!... ima i antologija tog spama i srama!!!... "poznati"... a, ovamo, ni majci ne znaju da napišu pismo!... a kad progovore, "mrak huji iz tikve"... međusobno su se čitali i nagrađivali... polemisali i pljuvali... gurali se pored njega... nije šala, bre!... Crnjanski je to... "otac" "Seoba", "Dnevnika o Čarnojeviću", "Romana o Londonu"... "Sumatre"... "Stražilova", dakle, dodvoravali mu se... e, pa!... da se zna!... neko je, ponavljam, od takvih - "zdipio" - aha! - ili(ti), bez navodnika: ukrao! - iz kartonske kutije za deterdžent "pere sam", kraj ulaznih vrata u stan - rukopis-kupusaru, doduše nezavršen, njegovog romana "Cipelari"!... Neki hartijožder!... Pod kaput i... niza stepenice!... Ne, nije nategnuto, grešite... Međutim... Ali, o ovom, možda, nekom drugom prilikom... pa, možda, i u ovom časopisu koji mi je...

Polako, doći ćemo i do rukavica, iz naslova!... A rukavice su u vezi dvoboja, što je, samo po sebi, nemoderno, anahrono... prema tom... polako, ne "trčite pred rudu"!... možda ćete se i razočarati... Crnjanski i dvoboj!... ma 'aj'te, molim vas!... Mada je on bio poznata prznica, to se zna... Da nastavim...
Kad se, posle mnogo godina, vratio iz Ujedinjenog Kraljevstva, bio je više nego isprepadan, utučen, gotovo izgubljen. Sveg se plašio, od svakog i svačeg je zazirao... bukvalno drhtao... Bio je ubeđen da će ga otrovati!... Kao Tesla, dole se, u hotelski restoran, spuštao sa svojim ličnim priborom za jelo (za razliku od Tesle koji je svoj pribor, posle obroka, ostavljao na stolu, Crnjanski ga je vraćao u sobu). Plašio se komunista, još više komunjara! Nije im verovao... Lepo je, to, što ga majka Srbija ponovo prihvata na svoje materinske grudi, proglašava najvećim piscem na srpskom jezuku (ima, među nama, i jedan koji se na ovo poslednje smeška onim svojim pacovskim licem: misli da je on taj!... nije, nego!... nemaš, ti, brajko moj, visinu za Crnjanskog!), što će mu objaviti sve njegove rukopise, ali... svaki malo neobičniji zvuk u hotelskom hodniku, izluđivao ga je... Kad hotelski električar menja sijalicu u hodniku, on doživi zemljotres (I. Sekulić: "Kosta Zemljotres")! Kad nekog gosta pogrebnici iznose u sanduku niza stepenice (Eva Ras: "Ne grakći za mnom na stepeništu!"), on drhti misleći da je Smrt pogrešila sobu! Ima, tog, još... ali mi nemamo prostora, čeka nas rukavica... tj., RUKAVICE... iz naslova...

Predržite se... (s "e" umesto "i" u prvom slogu), polećemo...

Sedi Crnjanski u restoranu i... lepo vidi kako mu se približava ogledalo!... a u ogledalu - on!... Crnjanski!... takođe sedi... I onaj u ogledalu drži šoljicu kafe... kao on... Crnjanski desnom a onaj u ogledalu levom rukom, što je normalno... I onaj u ogledalu... pardon!... NE SEDI... nego STOJI!... (greška u perspektivi percepcije).

- Ja sam vaš dvojnik - kaže omalen, zgurav, izboran, izmučen, u tamnom odelu, tankih usana, proređene kose... isti Crnjanski.

Pisac ćuti, šta će... šta biste vi, da vas, u nekom kolu klasne lutrije takva srećka potrefi, a?
U izvesnom smislu je možda i poverovao da neko tera šegu s njim pomoću ogledala, neki arhimedovski trik, ali... Već je bio spreman da tom svom dvojniku razbije njokalicu; u mladosti, mnogi su to iskusili, nije se, bogami, dao!... Skupo je naplaćivao uvredu...

Kad je Vidi, za minut-dva, ispričao svoju viziju, pošto se popeo liftom, naterala ga je da siđu u restoran i pogledaju sto gde se to desilo.
Dve šoljice su bile na stolu!
Opa, bato!...
- A koliko si kafa popio?
- Ne znam... Možda jednu, možda dve... nisam siguran...
- Je li vidiš?!... Odsad pijemo u sobi...

Ogledala nema, ili je sklonjeno ili ga nije ni bilo... Ma, hotel je, to, ima svoju mašineriju... to što ogledala nema, samo... (Velibor Mihić: "Hotel Jevropa").
Kroz dva dana, ista stvar, ista mada ne "u dlaku"...



Za istim stolom Crnjanski je jeo rakove... a onaj njegov dvojnik, za stolom preko puta je ili gulio proju, ili gulio pomorandžu, ili gulio klot pasulj... ili... šta se, još, guli... u hotelu s dve zvezdice?... pomozite... nije se videlo, bilo je mračno u restoranu Hotela "Ekscelzior", siromašnom hotelu s dve bedne zvezdice pa su štedeli na osvetljenju...
- Ja sam vaš dvojnik...
Crnjanski - slanik - pa u glavu!...

Puče... puče slanik!...

Konobar počisti a ispod oka gleda Crnjanskog, šta će... Onaj ko je napisao "Seobe" i "Drugu knjigu Seoba" može da razbije i solanu a ne slanik!...
Ćuti, neće reći Vidi. Nije, on, od juče. Uvek ju je slušao, a radio po svom...
Smišlja plan, taktiku i taktičku logistiku...
Čekaj, samo! "I mi konja za trku imamo", brajkoviću, moj!...
Potiskuje u sebi izgnanički resantiman...
Daje, na dlan, konobaru paricu bakšiša, mora zbog istorije... Pa u park, preko puta. Tamo gde se Kralj, Acin otac, igrao klikera kad je bio mali...
Čekaće. Koliko dugo? Koliko treba...
Nije uspeo da sačeka...

Vida ga spazila s prozora i, sva usplahirena, pozvala ga, gore. Moraju svi iz hotela. Direktor naredio da se istresu svi čaršavi, prebrišu svi patosi u hotelu "Jevropa"... pardon!... "Ekscelzior"... i nariktaju satovi!
Pazi, molim te! Balkan nije više Balkan... drago, to Crnjanskom, a kako i ne bi... Čim ostatak sveta korakne napred, njemu milo...

Iste večeri, u hotelu mu je priređen mali koktel povodom njegovog rođendana, kuvari igrali, direktor pevao, konobari izvodili mimikriju... nije mimikriju... izvodili... mi... mi... šta radi onaj Marsel Marso?... mi... mi... animaciju... mi... mi... pantomimu!...

Pipne se Crnjanski za buđelar, na mestu je. Pogleda Vidu, osmehuje se. Sve je u redu. Kad...
Kad, u dnu sale... spazi ga!...
Sedi, za svoj groš, ni luk jeo ni luk mirisao, gleda iz daljine šta se tu, na nazovi-koktelu, radi, samo sedi i gleda... inventariše političare i ćevapčiće, skrozira sponzoruše i donatorke, levake koji ne znaju gde im je desna i ludaje kojima je jedini pedigre bio što su se u ranom detinjstvu popele na ludaju... sve go amater!... ali obučen u krpice što karijerizam znače...

Naš junak odlazi do njega i pita ga na besprekornom engleskom:
- Ko ste vi? (Ovo prevedite na engleski, ja ne znam).
- Ja sam Jaša...
- Jaša?... Pa šta?... Koji Jaša?... Jaša Grobarov?... Jaša Almuli?...
- Jakov Petrovič Goljatkin...
Crnjanskog nešto preseče.
Naravno da je znao ko je Goljatkin.
A trebalo bi da znate i vi kad ste u društvu Miloša Crnjanskog.

Za amatere (ovde, ovako, da vas ne opterećujem fusnotom): Jakov Petrovič Goljatkin je glavni junak romana "Dvojnik" Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, ali... ali... i njegov dvojnik!... Tu smo!...
- Kakve to veze ima sa mnom?! - pita pisac.
- Kako nema... pogledajte... isti sam kao vi... Kao u ogledalu...
- Čujte, vi, ne znam ko vas šalje i s kakvom namerom, ali... ali... ako vas još jednom... Jeste li me čuli?!... Još, samo, jed...

Dvojnik se učtivo pokloni pa izađe u Takovsku ulicu i sede na onu istu klupu, u parku, preko puta gde je pisac sedeo i vrebao ga...
U sobi, motri na vrata.
- Vido, čuješ li nešto napolju?...
- Čujem trolejbuse.
- Ma ne to, nego da li nešto čuješ u hodniku?...
- U kom smislu?
- U sumnjivom smislu...

Dva dana i tri sata kasnije, vrata na njihovoj sobi se otvaraju - Vida zaboravila da zaključa! - a na otiraču, na slovima DOBRO DOŠLI, stoji glavom i bradom onaj Jakov Petrovič Goljatkin, dvojnik našeg junaka!
- Opet vi?! - zgranut je Crnjanski držeći klimavu kvaku otvorenih, tj., odškrinutih vrata.
- Dolazim, poslovno...
- Mičite mi se s očiju, mi...! Dok vas nisam zgromio! - grmi Crnjanski dok Vida samo napola čuje i polurazume, trolejbusi i autobusi u Takovskoj brundaju (Vladimir Nazor: "Medved Brundo").
- Ali, gospodine Cernjanski, budite razumni...
- Crnjanski, Crnjanski!
- Crnjanski... u redu, izvinite... Dolazim, poslovno... Naime, skupljamo dobrovoljan prilog za povratak Karađorđevića u Zemlju. Prestolonaslednik princ Aleksandar, kao što izvolite znati, po ženijalnoj zamisli...
- Genijalnoj...
- Zamisli... gospode Draškovića i Bećkovića, treba da se vrati u Beograd, stvar je, već, perfektuirana, utvrđen je i datum Njegovog Dolaska u Beograd... Đinđić, s Lukom na ramenima, dočekaće ga kod Londona... London - London... ima simbolike, ali...
- To se nikad neće desiti! Znate li vi koja je ovo zemlja?! Ovde će pre doći američki čelik nego Karađorđevići, potomci velikog Vožda...
- Grešite, g. Cernj... Crnjanski... Stvar je svršena, u aoristu, razumete?!
- A kakve veze vi imate s tim, moliću lepo, a, uz to, još mi idete na žifce?
- Živce...
- Nećete me, vi, još i ispravljati!... Dakle?!... Na sredu?!
- Pa, dali su mi ulogu Jakova Petroviča Goljatkina s tim da se preobučem u vas, trik je u potpunosti uspeo... Svaki prilog je dobrodošao. A evo i kutije za dobrovoljan prilog...
- Za šta vam, konkretno, treba taj novac?
- Za krečenje Belog dvora... Srpska posla... Zove se budući kralj, a nema se para za krečenje!
- A, tako... Hm... hm... Pa, koliko treba, nisam, baš, u prilici, ali ne begam... uopšte ne begam, gospodne... Koliko treba? Koliko ljudi... hoću reći: podanici... daju?... U proseku... Po koliko?
- Vaša volja, gospodine Crnjanski... Akcija je na dobrovoljnoj bazi...
Crnjanski se prebaci s noge na nogu, popravi kragnu na bade-mantilu i okrenu se prema unutrašnjosti sobe.
- Vido, koliko para možemo da damo?
- Kakve pare?
- Za kralja...
- Kog kralja?
- Pa našeg, pobogu! Za Acu! Čovek čeka...
Vida dođe do vrata. Gleda.
- Koji čovek?... Gde je?
Sad gleda i on, i levo i desno duž hotelskog hodnika.
- Ne znam... Sad je, tu, bio... Štuče...

I tako se ta epizoda završi, stilski ujednačeno ali sadržinski vrlo traljavo. U duhu fikcije, što bi rekao moderator Cicvara. Goljatkin u Crnjanskovom liku beše nestao!... Ali...
Na hotelskoj stazi od rogozine, ostala mala kartonska kutija! Kad su Miloš i Vida prebrojali novac, bilo je ravno 2.184,00 dinara (i slovima: dve hiljade sto osamdeset četiri)...
- Kad ga vidim, razbiću mu njokalicu! - reče Crnjanski.

Vida ga s nevericom pogleda, davno je prošlo vreme kad je njen muž bio prznica, ali oćuta. Mislila je o predstojećoj selidbi na Čuburu, u zgradu iznad restorana "Vltava", u stan koji im je namenio vrh države. I njima je trebalo para za krečenje, ali je ovde u pitanju čista koincidencija... ona nije čula o onom krečenju Belog dvora za Kralja...

Jedan dan i jedan sat kasnije (priča se ubrzava), bračni par Crnjanski je tresao ćebad na krovu hotela "Ekscelzior", kad... opet onaj čova, Jaša Goljatkin.
Čim ga je video, Crnjanski je bacio praker i kao ris pojurio na uštvu koja se tako vešto pretvara, čas je tu, čas nije...

Njegov dvojnik je, međutim, sad, imao ono lepo, geštrajft, odelo koje je Crnjanski u Londonu, samo u izuzetnim prilikama, nosio. Tip-top je izgledao. Ispavan. Zalizan. Nema gospodskih podočnjaka. Bela maramica u džepu leprša kao zastava. Lanac od džepnog sata. Puca od seljačkog zdravlja...
- Da obaramo ruku? - kaže on i tim jednostavnim pitanjem smesta "razoružava" našeg junaka koji se, već, spremao da mu nanu...
- Kakvu ruku?!
- Kako "kakvu"?! Pa, desnu, gospodine... Mi smo dešnjaci... Dole, u restoraciji, direktor hotela namestio sto, mnogi se oprobavaju... Džadžić oborio ruku Prici. Leka oborio ruku Peri "Konju". Karović oborio obe ruke Marasoviću pa sad svira nosom...
- Vi, meni, nećete, uspeti! Ja, sam, nekad, mačevao! Ruka, moja, desnica, kao, čelik, je, razumete, li, vi, ovo, što, vam, govorim?
- Izvinite, ali... čemu tolike zapete, svi se pitaju?
- Mucanje genija! Milošević, Nikola, postavio, dijagnozu... Pa, da, siđemo...

A šta bi s rukavicama od nape, iz naslova?... Zagubile se, valjda... Napa, jest mi neki materijal!... Dosad su se, sigurno, već i rasparile...

Autor: Velibor Mihić

_________________
Volim i ja vas.
Nazad na vrh Ići dole
Ester

avatar

Datum upisa : 15.08.2011

PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz života književnika i pesnika   Čet Dec 15, 2011 6:27 am



ŽIVOT. — U Kovilju, u Bačkoj, od oca austrijskog oficira, rodio se Laza Kostić 31. januara 1841. Osnovnu školu učio je u mestu rođenja, realku u Pančevu, gimnaziju u Novom Sadu i Budimu. Prava je svršio u Pešti, 1864; 1866. postao je doktor prava. 1866. bude izabran za profesora u srpskoj gimnaziji u Novom Sadu. 1867. postao je veliki beležnik opštine novosadske; od 1869. do 1872. bio je predsednik varoškog suda. U Pešti kao đak i u Novom Sadu vrlo živo je učestvovao u omladinskom pokretu, kao jedan od prvaka u njemu. U nekoliko mahova bio je i poslanik na crkveno-narodnom Saboru u Karlovcima i dva puta poslanik šajkaški u peštanskom parlamentu. 1872. bio je zatvoren zbog "veleizdaje". 1879. postao je sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu. Početkom osamdesetih godina uređivao je liberalni organ Srpsku nezavisnost u Beogradu, odakle je otišao 1883, a krajem osamdesetih godina službeni list Glas Crnogorca na Cetinju. Vrativši se u zavičaj, živeo je dosta povučeno i neaktivno sve do same smrti. Poslednje godine života proveo je u Somboru. Umro je 26. novembra 1910, u Beču, gde je otišao na lečenje.

Evo jednog zanimljivog teksta koji smo pronašli na sajtu znanje.org, a sačinjen je od prepiske koju su imali Laza Kostić i Nikola Tesla, gde Laza provodadžiše i nameran je da Teslu oženi mlađanom, prelepom Lenkom...


Kako je Laza Kostić uzeo ulogu navodadžije u nameri da oženi svog prijatelja Nikolu Teslu

....Pesnik Laza Kostić je, za razliku od bučnih i neodmerenih belosvetskih provodadžija, verovao da bolje poznaje naše naravi. Zato on u pismu od 12. juna 1895. godine nudi svom prijatelju Tesli i devojku koju mu je namenio:

„Dragi prijatelju, danas je, od prilike, treća obljetnica kako smo se ono sastali u Pešti i onako lijepo proveli ono nekoliko dana. Naumio sam da proslavim taj dan. Šta mislite kako? Ne biste nikad pogodili da Vam ne kažem:

Hoću da Vas oženim!
.. Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, sve znam, pa ipak! Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvog oživela, ne samo mrtvog Don Huana, nego i mrtvog sveca. Zbilja:
Onomad sam je gledao u manastiru kako celiva neke mošti, suhu ruku nekog sveca, pa, u zanosu od onog tamjana i od one ljepote, čisto sam se začudio, kako da se ona mrtva ruka ne podigne da je zagrli.

- Koji je to svetitelj? Zapitao sam kaluđera do sebe.

- To nije svetitelj.

- Nego?

- To je svetiteljka, prepodobna majka Angelina.

- A? Sad razumem.

Kaluđer me pogleda kao da me je razumio, a znam da ni ne sluti moje misli.

Do sada je odbila čitavu vojsku prosaca. Roditelji se zabrinuli: ima joj 24 godine - al ne biste joj dali više do 20. Otac je moj najbolji prijatelj, te sam dakako prijatelj i njoj. Dugo sam se trudio da doznam za uzrok te nemilosti, te jedva jedvice doznam: NJen je ideal Nikola Tesla.

Ja sam joj priznao da je to i moja davnašnja misao, ali mi je navijek bilo na umu, kako ste vi do sada svu svoju ljubav posvetili velikoj ideji, pa nemate vremena ni misliti na žene, a kamoli na ženidbu. Ona se ipak uzda da bi Vas obrnula...

Toliko o devojci. A sad - (...) o imovini, o ženinstvu ili o prćiji njenoj. Ona može doneti od prilike jedan milion franaka. Ali joj otac tako stoji da bi mogao otvoriti zetu veresiju i do jednog miliona dolara, ako zatreba.

Promislite se dobro, sve mislite na jedno smislite, pa mi javite, na šta ste smislili. Ako pristajete, poslažu Vam odmah sliku moje namjenjenice i doznaćete njeno ime. Bilo kako bilo, svakojako vjerujte da ostajem navjek vaš prijatelj Laza Kostić..."

Ovo svoje pismo poslao je Laza Kostić iz manastira Krušedola, u koji se bio povukao, jer je i sam bio ne malo pritisnut da se oženi pošto je punih dvanaest godina bio verenik jedne devojke.

Pisma iz manastira Krušedol


Ali malo je Tesla mario za vlastitu sudbinu. Sve od juna pa do septembra Kostic je napeto iščekivao odgovor preko Okeana. Kad ga je dobio, nije sasvim poznato. Kako mu je Tesla odgovorio, opet ne možemo tačno znati jer pismo nije sačuvano. Međutim, sačuvano je zato pismo Laze Kostića od 4. septembra 1895. godine na osnovu kojeg je jasan i Teslin odgovor. Evo tog pisma upućenog opet iz Krušedola;
----------------------------------------------------------------------------
„Dragi Prijatelju, ako hoćete da Vam rečem po duši, ja se drugom odgovoru nisam ni nadao. A kad već govorim o duši i kad se dobro promislim, valja mi priznati: na vašem mestu ne bih ni ja drugojačije.

Najkrupniji razlog za vašu ženidbu bio bi, da se ne satre seme koje rađa takove detiće. Ali prvo: ne može se niko sasvim pouzdati da će imati dece, ni kad bi se oženio u najboljoj snazi, ni kad bi uzeo najzdraviju devojku.


Drugo: Ko zna kakva bi bila deca? Znam da su najgenijalniji ljudi rađali nedonoščad, ili bar sasvim obične, svakidašnje mozgove, a to je - sasvim prirodno: NJihov mozak je toliko radio, da ništa nije ostalo za njihova m... - Pomislite samo, kad bi iza vas ostala dva tri sina tupoglava, kako bi ti uludo mogli potrošiti svu slavu svoje dične očevine...

Zato nemojte misliti ni sa kakvim bolom na to da ste vi zadnji svoga roda... Jer napokon, vaše pleme, pa da je i Nemanjino ne bi se moglo lepše završiti nego takvim egzemplarom...

Napokon vam javljam da ću se ja, ako Bog da, u nedelju posle Male Gospođe (22/10. septembra) venčati sa mojom verenicom Julijom Palanačkom u Somboru. Sad je dvanaesta godina kako sam je bio isprosio... Ako niste verovali u sudbinu, to je prilika da poverujete..."

Smrt Lenke Dunđerski


Devojka kojom je Laza Kostić nameravao da oženi Nikolu Teslu bila je čuvena lepotica Lenka Dunđerski, koja je poticala iz ugledne i bogate porodice zemljoposednika u Bačkoj. Ono što se, međutim, iz prepiske ne vidi, to je činjenica da je Laza zapravo bio do ušiju zaljubljen u Lenku. Sve je mogao da prebrodi i premosti, sve da natpeva i da nadgovori, ali samo jedno nije: njoj je bilo 24, a njemu 54 godine.

U trećem pismu koje upućuje Tesli iste godine, opet iz manastira, Laza Kostić je samo mogao da obavesti svog prijatelja o iznenadnoj smrti Lenke Dunđerski. Dugo je odlagao da mu javi, ali je to ipak učinio 31/19. decembra 1895. godine:

„Dragi prijatelju, eto, to je Vaša nesuđenica,

Vidite, koliko sam se skanjevao i lomio, dok nijesam prekinuo, da vam ipak pošaljem onaj crni list. Meni je bila kao sestra. Kao što vidite, neće ni vaša biografija ostati bez romantike, najlepše al i najžalosnije.

A ja sam ostavio ženu - još prije Lenkine smrti - upravo utekao sam od punica; imam ih dvije. Sad sam opet u manastiru Krušedolu. Žena me zove kući. Sad se pogađamo. I to je romantika, je li?

Sretan vam Božić i da Bog da, da u novoj godini postignete sve što ste naumili. Navek vaš prijatelj Laza Kostić."

Tako Lazi Kostiću nije uspelo, uz sav trud, da oženi Nikolu Teslu, Nije, što bi se reklo, pa kraj. Ali, baš odatle je pesnik i pošao. Zašto?

Odgonetku je dao književnik Stanislav Vinaver. U svom tekstu „Kako se rodila pesma Santa Maria della salute" on uzima ovu prepisku između velikog naučnika i velikog romantičarskog pesnika zato što joj je u središtu Lenka Dunđerski. A ta nesrećna mlada devojka postala je besmrtna tek u Kostićevoj labudovoj pesmi, kojom se, kako ističu neki istoričari književnosti, na najlepši način okončava i srpski romantizam u književnosti.

Vinaver je pisao:

„Prepiska između Laze i Tesle daje uvid u srž oba ova zanesena duha, od kojih je jedan hteo da veruje samo u romantiku, a drugi samo u drevne prauzroke i praskozorja. Elem: Laza je zaljubljen u Lenku Dunđersku. Ali se, oronuo, ne oseća dostojan nje. Traži joj dostojnog muža. Nalazi: Laza je napunio romantičnu Lenkinu glavu Teslinim likom. Ona je, dosledno, volela njega, Lazu: on se, Laza uplašio i geteovski pobegao od nje, u Krušedol. Lenka veruje Lazi. Kad nije Laza - nek je Lazin Tesla."


_________________
Volim i ja vas.
Nazad na vrh Ići dole
 
Zanimljivosti iz života književnika i pesnika
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Kontroverze i zanimljivosti o caru Dušanu Nemanjiću
» "Vrtlog života" stiže na Doma TV!
» Novosti i zanimljivosti
» Marko Kraljević
» Epizode sa prevodom

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
 :: PISANA REČ :: KNJIŽEVNOST-
Skoči na: