Čarls Bukovski

U najboljem slučaju, u Čovječanstvu ima nježnosti.
nešto malo razumijevanja i, povremeno,
hrabrosti.
ali sve u svemu, to je masa, koja nema
bogzna šta
kao neka velika životinja u dubokom snu
iz kojeg skoro ništa ne može da je probudi.
kad se pokrene, najbolja je u grubosti,
sebičnosti, nepravdi, ubistvima.

šta da radimo sa takvim Čovječanstvom?

ništa.

izbjegavajte ga koliko god je moguće.
ponašajte se prema njemu kao prema bilo čemu
što je otrovno, zlo i bezumno.
ali pazite. ono ima zakone koji ga štite
od vas.
može da vas ubije bez ikakvog razloga.
a da biste pobjegli, morate biti lukavi.
malo ih je pobjeglo.

morate sami da smislite plan.

nisam upoznao nikog ko je pobjegao.

upoznao sam neke velike
i slavne, ali oni nisu pobjegli
jer su veliki i slavni jedino
u Čovječanstvu.

ja nisam pobjegao
ali nisam ni prestao da
pokušavam.

nadam se da ću bar prije smrti uspjeti da nabavim
svoj sopstveni život.


''Šta možemo da uradimo?''

Ako ne navire iz tebe
bez obzira na sve…
i ne pokušavaj.
Ako se ne pojavi iz čista mira
iz tvoga srca, tvog uma, tvojih usta
iz tvog stomaka…
i ne pokušavaj.
Ako moraš da sjediš satima
buljeći u monitor
ili pogrbljen nad
pisaćom mašinom,
tražeći riječi…
i ne pokušavaj.
Ako to radiš zbog novca
ili slave…
i ne pokušavaj.
Ako to radiš samo zato
da bi odveo žene u krevet…
i ne pokušavaj.
Ako moraš samo da sjediš
i pišeš sve to iznova i iznova…
i ne pokušavaj.
Ako ti je teško pri samoj pomisli da to moraš raditi…
i ne pokušavaj.
Ako pokušavaš da pišeš kao neko
drugi…
zaboravi.
Ako moraš čekati da izbije iz
tebe,
onda čekaj strpljivo.
A ako nikada ne izbije,
nadi nešto drugo da radiš.
Ako moraš prvo da to pročitaš svojoj ženi,
djevojci,
svojim roditeljima
ili bilo kome drugom…
nisi spreman.
Ne budi kao većina drugih pisaca,
ne budi kao hiljade drugih
koji sebe zovu piscima.
Nemoj biti tup i dosadan
i pretenciozan,
nemoj biti izlizan egoizmom.
Sve biblioteke ovog svijeta
zijevaju od dosade
nad takvima kao što si ti.
Ne dozvoli im to.
Budi svoj.
Ako ne izlijeće iz tvoje duše
kao raketa,
ili ako te tvoja tišina
ne dovodi do ludila,
samoubistva ili ubistva…
i ne pokušavaj.
Ako te to sunce unutar tebe
ne prži do bola…
i ne pokušavaj.
Ali zato kad dode vrijeme
i kad dode “tvoj red”,
TO će se desiti samo od sebe
i nastaviće tako da se dešava
sve dok ne umreš TI
ili dok ne umre TO u tebi.


''Znači, ti bi da budeš pisac?''

Brbljivci

Klinac gazi blatnjavim nogama preko moje
Duše
Govoreći o recitalima, virtuozima, dirigentima,
Manje poznatim romanima Dostojevskog;
O tome kako je ispravio konobaricu,
Kulovku koja ne zna da se francuski preliv
Za salatu sastoji od toga i toga;
Tupi ga o umetnosti sve dok mi
Ne ogadi umetnost
I nema ničega čistijeg
Nego vratiti se u bar ili
Na hipodrom i posmatrati ih kako trče,
Posmatrati kako se stvari odvijaju bez te
Larme i laprdanja:
Reči, reči, reči,
Mala usta rade, oči trepću,
Klinac, dete, bolestan od umetnosti,
Zakačen za nju kao za majčine skute
I pitam se koliko desetina hiljada
Ima takvih širom zemlje
U kišne noći i sunčana jutra
U večeri posvećene miru
U koncertnim dvoranama
U kafeima
Na poetskim recitalima
Brbljaju, blate, prepiru se.
To je kao kad krmak leže u krevet
Sa dobrom ženom
I tebi nije više
Stalo do nje.

Mase

Svi ogorčeni, jadni, usamljeni ljudi s
osjećajem da su prevareni,
s osjećajem da su ih prevarile
silnice, optužuju život, optužuju
okolnosti, optužuju druge dok su
zaista ONI
savršeno neprobavljivi, pokorno
neizvorni, kukavički i tihi; utonuli
u samosažaljenju, ne učinivši
ništa dobro, oni još osjećaju
da su prevareni, pužući Zemljom
sa svojim pritužbama, svojim
mržnjama –
mrtvih očiju usred nigdine, ti
milioni ljudskih grešaka, idući
iz dana u dan i iz noći u
noć kroz svoje jalovo površno
djelovanje,
povrjeđuje samu Zemlju, povrjeđuje
sve, to traćenje
užas cijele te
uzaludnosti.

Neki ljudi

neki ljudi nikad ne polude.
ja, ležim ponekad iza kauča
po tri-četiri dana.
oni me nalaze tamo.
to je Heruv, kažu i
toče vino u moje grlo
trljaju moje grudi
škrope me uljima.
a onda, dižem se s rikom,
s tiradom gnjeva-
kunem njih i cijeli svijet
dok ih gonim preko
travnjaka.
mnogo mi je bolje,
sjedam za tost i jaja,
mumlam neku pjesmicu
odjednom dražestan kao
ružičasti
uhranjeni kit.
neki ljudi nikad ne polude.
kakve zaista užasne živote
oni vode.

Pa da...
znam ja tu ženu...
Ona ni iz čega napravi tortu
Ona je Ona
Takva
Savršena, ili prepuna mana
to meni nije važna strana
Volim sve na Njoj
I sve što je Njeno
Sve što kaže ili napiše
Moja Duša od toga diše
Ona
I sve je to drugima smešno
Meni sve što je Ona čudesno
Zašto
Znam, To je Ljubav
Jedina...
Frensis
Samo budi tu kraj mene
Nema druge ljubavi
Ti si Moja
Samo jednom se ljubi
Znaš...

OTKUD JA U IMENIKU?
muškarci zovu i pitaju me.
zar ste vi stvarno Čarls Bukovski,
pisac?

ponekad sam pisac, kažem,
ali najčešće ništa ne radim.

čujte, pitaju me, sviđa mi se to
što pišete – imate li nešto protiv
da navratim sa desetak piva?

možete ih donijeti, kažem im,
ali pod uslovom da vi ne ulazite…

a kada me pozovu žene, ja im kažem:
o, da – pišem, ja sam pisac,
osim [...]

njuškači nesreće svuda su
naokolo.
čim ujutru ustanu
otkrivaju da nešto
ne valja
i besne zbog
toga,
i taj bes traje sve do
odlaska u krevet,
da bi se čak i tu
grčili u nesanici,
nesposobni da oslobode
svoj um
tričavih prepreka
na koje su
naišli.

osećaju da je sve protiv njih,
to je zavera,
i zato što su uvek besni
čini im se da su uvek
u pravu.

vidiš ih na ulici
dok divljački trube
na najmanji
prekršaj,
psuju,
rigaju svoje
prostakluke.

osećaš ih
u redovima
po bankama
samoposlugama
bioskopima,
guraju te s leđa
staju ti na pete,
mahnito su
nestrpljivi.

svuda su
i mešaju se u
sve,
te nasilničke
nesrećne
duše.

ustvari su
preplašeni,
nikad ne žele da
pogreše
pa ne prestaju da
napadaju
sve oko sebe…
to je poremećaj,
bolest
takve sorte.

prvi takav
koga sam video
bio je moj
otac.

i odonda
sam video
hiljadu
očeva,
deset hiljada
očeva
kako traće svoje živote
u mržnji,
bacaju svoje živote
u septičku jamu
i nastavljaju da
seru.

Čudo najkraće traje

Znaš
Bilo je mnogo dobro
Bilo je
Bolje od
Bilo čega.
Bilo je kao
Nešto
Što možemo da
Podignemo
Držimo
Gledamo
I onda se smejemo
Zbog toga.
Bili smo na
Mesecu
Bili smo u
Jebenom Mesecu
Imali smo ga.
Bili smo u vrtu
Bili smo u
Beskrajnom ponoru.
Nigde nema takvog
Mesta.
Bilo je duboko i
Svetlo i
Visoko
Primaklo se tako blizu
Ludilu
Smejali smo se bezumno
Tvoj smeh
I
Moj.
Pamtim kada su
Tvoje oči
Glasno rekle
Volim
Sada
Dok se ovi zidovi
Tako nečujno
Ljuljaju.

...............Praznina u mojoj glavi. Postajalo je hladnije. Pošto sam matori konj. pomislio sam da bi trebalo da uzmem sako. Spustio sam se pokretnim stepenicama sa četvrtog nivoa. Ko je izmislio pokretne stepenice? Ljudi idu gore-dole pokretnim stepenicama, liftovima, voze automobile, otvaraju garaže dodirom na dugme. Onda odlaze u teretane da skidaju salo....
Za četiri hiljade godina nećemo ni imati noge, puzaćemo naokolo na šupcima, ili ćemo se možda kotrljati kao lopte. Svaka vrsta uništava sebe. Dinosauruse je ubilo to što su pojeli sve naokolo i onda morali da pojedu jedni druge, tako da je na kraju ostao samo jedan, i taj bednik je crkao od gladi."


“Ono najčudnije kada ljudi umru su njihove cipele. To je najtužnija stvar. Kao da najveći deo njihove ličnosti ostaje u njihovim cipelama.”

Carls Bukovski...

devojke koje smo nekad pratili kući



devojke koje smo nekad pratili kući
sada su dame sa torbama,
ili je jedna od njih ona sedokosa
stara vrana
koja te zveknula
štapom.
devojke koje smo nekad pratili kući
sede na guskama u staračkim
domovima,
igraju šaflbord u
parkovima.
ne rone više u
talase sa belim kapama,
te devojke koje smo pratili kući
ne mažu više svoja tela uljem
ispod sunca,
ne lickaju se više pred
lepim ogledalom,
te devojke koje smo pratili kući
te devojke koje smo pratili kući
negde su otišle
neke zauvek,
a mi koji smo ih pratili?
mrtvi u ratovima, mrtvi od infarkta,
mrtvi od neutoljenjih čežnji,
naši snovi su tv-snovi,
a nekoliko nas,
tako malo nas pamti
devojke koje smo pratili kući
kada sunce kao da je uvek
sijalo.
kada se život kretao tako nov i
neobičan i prekrasan u
svetlim haljinama.

ja pamtim.

Pertla

Žena,
izduvana guma,
bolest,
strast,
... strahovi koji te čekaju.
Strahovi tako mirni
da možeš da ih proučavaš
kao figure
na šahovskoj tabli.

Nisu velike stvari ono
što šalje ljude
u ludnicu…
Smrt koja ih čeka,
ubistvo, incest, pljačka, požar ili poplava.
NE.
Niz malih tragedija
je ono što ljude odvodi
u ludnicu.

Ne smrt voljenih,
već pertla koja pukne
iz čista mira.

Najveća prijetnja životu
je gomila tih prostih, običnih stvari
koje mogu ubiti brže od raka,
a koje su uvijek prisutne.

Registarske tablice,
porez,
istekla vozačka dozvola
ili otkaz na poslu.

Kad nešto radiš
ili kad ti nešto rade
žohari ili muve,
slomljeni naslonjač u sjedištu auta,
kad nemaš benzina,
kad imaš previše benzina.
Začepljeni sudoper,
pijani gazda,
kad predsjednika nije briga za tebe,
a guverner je lud.

Kad ti je prekidač za svjetlo razvaljen,
a dušek k’o bodljikavo prase,
105 dolara za par auto dijelova,
kad ti telefonski račun raste,
a tržište rada opada,
kad pukne lanac na vodokotliću
a svjetla na autu se ugase
i prednja i unutrašnja i zadnja
i mračnije je nego u paklu,
a duplo skuplje od toga.

Rane i urasli nokti
i ljudi koji insistiraju na tome da ti budu prijatelji.

To uvijek postoji i gore od toga.
česma što curi, Isus i Božić,
buđava salama, devet dana kiše,
avokado za 50 centi
i ljubičasta pašteta.

Da radiš kao konobarica na normu
da prazniš posude u bolničkim krevetima,
ili radiš u autopraonici,
ili kao perač suđa,
da kradeš torbice nemoćnim staricama,
ostavljajući ih da vrište na trotoarima
sa slomljenom rukom u 80-oj godini.

Iznenadna
dva crvena svjetla u retrovizoru
i krv u tvojim gaćama.

Zubobolja i 979 dolara za protezu
i 300 dolara za zlatni zub,
i Kina i Rusija i Amerika
i duga kosa i kratka kosa i bez kose,
i bez brade i bez lica.

Sa svakom puknutom pertlom
na sto puknutih pertli,
jedan čovjek, jedna žena,
jedna stvar
ode u ludnicu.

Zato, pazi dobro
sljedeći put
kad se sagneš da
zavežeš cipele.