Dobrodošli na naš forum! Da biste mogli da pratite sve sadržaje potrebno je da se registrujete. Ugodan boravak!


 
PrijemPrijem  PortalPortal  KalendarKalendar  Često Postavljana PitanjaČesto Postavljana Pitanja  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  PristupiPristupi  
Kad zavolis zivot, prihvatis ga onakvim kakav on uistinu jeste, prigrlis ga kao najrodjenijeg, pozelis nekada da mu se, onako blisko obratis i kazes:"Moj zivote, dobro vece. "

Delite | 
 

 Dzon Kits, ljubav je moja vera

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Suton

avatar

Datum upisa : 16.08.2011

PočaljiNaslov: Dzon Kits, ljubav je moja vera   Čet Mar 01, 2012 9:23 pm



ЧАК И ДА МЕ НЕ ВОЛИШ...
...не бих могао да ти ускратим своју потпуну оданост – написао је славни енглески песник Џон Китс својој Фани Браун с чијим неотвореним писмима и праменом косе на грудима је сахрањен на гробљу у Риму 1821. године


Осмог децембра 1865. године лондонски „Тајмс” донео је вест о смрти извесне госпође Френсис, супруге Луиса Линдона. Шездесетпетогодишњу госпођу надживео је њен дванаест година млађи муж, иначе трговац. Имали су троје деце. Тридесетједногодишњег Едмунда, двадесетседмогодишњег Херберта и двадесетједногодишњу Маргарет.
Смрт госпође Линдон дубоко је погодила њену породицу, али је добре познаваоце енглеске поезије подсетила на још једну тужну причу из њеног живота. Реч је о низу догађаја који су се збили четрдесет пет година раније... У то време Френсис Линдон била је девојка по имену Фани Браун и упознала је и заволела младог песника Џона Китса. Страсна и очајничка љубав без будућности, која је једног од највећих енглеских песника везала за Фани, била је дуго скривана, управо зато што су сви унапред знали да Фани и Џон никада неће моћи да живе заједно. На известан начин, ипак се догодило супротно.
Тек седам година после њене смрти, јавност је сазнала ко је заправо била госпођа Линдон. Иако је својој деци говорила о непрежаљеној и непрекинутој љубави према Китсу, те им показала његова љубавна писма, Фани их је заклела да о томе никада не говоре свом оцу Луису. Тек 1872. године, кад је Луис умро, синови госпође Линдон могли су да обелодане причу о љубави своје мајке према несрећном Китсу. И покажу драгоценост коју је она чувала – Китсова љубавна писма.

Коњушарев син

Џон Китс рођен је у Лондону, 31. октобра 1795. године, као најстарији син Томаса Китса, власника коњушнице, и Френсис Џенингс. Дечак је имао само осам година кад је његов отац пао с коња и умро. Џонова мајка преудала се за извесног банкарског службеника Вилијама Ролингса. Онда се испоставило да јој је тестаментом отац оспорио наследство. Сазнавши то, Френсис је једноставно ишчезла, да би се вратила неколико година касније, неизлечиво болесна од туберкулозе. Деца су отишла да живе с баком по мајци у Едмонтон. У ствари, два трговца била су наименована као старатељи Џона и његове браће.
Писмо Џона Китса Фани Браун
Будући песник имао је двојицу млађе браће, Џорџа и Томаса, као и сестру Фани. Школу је напустио у четрнаестој години да би се посветио медицини. Заправо, обучавао се за апотекара и хируршког помоћника. После пет година учења, почео је да ради као помоћник хирурга у једној болници у Лондону. Постао је апотекар и приступио Краљевском хируршком колеџу. Међутим, уместо хирурга, постао је песник.
Своје прве песме показао је некадашњем школском наставнику Чарлсу Кларку који га је охрабрио да преводи Хомера и чита елизабетанске песнике. Убрзо је донео одлуку која је, по многима, била суманута – посветиће се писању. „Лепота је истина, истина је лепота. То је све што ћеш на свету сазнати и једино што ти је потребно да знаш”, написаће касније. „Љубав је моја вера, због ње бих умрети могао.”

Белешке на листићима

Џон Китс није био високог раста, али је имао широка рамена и држао се усправно. Према сведочанству пријатеља, очи су му биле сјајне, нежне и врло тамне. Песник Колриџ описао га је као човека који се лоше облачио. Уосталом, Џон Китс био је сиромашан младић и, по свој прилици, врло скроман.
Још као дечак, показивао је нетрпељивост према неправди и често се због тога тукао. Имао је само тринаест година кад је нокаутирао професора у школи. Упркос томе, упамћен је као особа благе нарави и врло несебичан. Током кратког живота стекао је бројне пријатеље који су га искрено волели, подржавали и помагали.
„Волим те више ако
верујем да сам ти постао
драг само због себе
и ни због чега другог...”
Џон Китс у писму
Фани Браун
Китс је писао као прави романтичарски књижевник. Волео је да шета и ослушкује природу. Бележио би речи или стихове по листићима хартије које је често давао свом пријатељу, песнику Чарлсу Брауну. Овај му је потом помагао да их састави у песму. Кад је објавио прву дугачку песму „Ендимион”, имао је двадесет две године. Критике нису биле најповољније. Неки су му, чак, саветовали да се врати медицини, а он је био уверен да ће постати прави песник тек кад умре. Тако је и било.
Те, 1818, године, кад је штампана његова прва књига, Џон Китс срео је осамнаестогодишњу Фани Браун. Упознао их је Чарлс Браун који је од њене мајке изнајмљивао кућу у Хемпстеду, тадашњем предграђу Лондона. Фани је била необична девојка – врло отворена и непосредна. У почетку се песнику чинила чудном, посебно због страсти према одевању и редовном похађању балова којима он није био нимало склон. Свакако није очекивао да ће Фани, иначе посвећена шивењу нових хаљина и шешира, постати његов ватрени обожавалац, читалац његових стихова.

Веренички дар

Гроб Џона Китса у Риму са епитафом који је желео. 'Овде лежи онај чије је име написано на води'.
Било како било, песник је већ тада знао да је болестан. Баш у то време од туберкулозе је умро и његов млађи брат Том. Џон је био скрхан од бола – није имао новца, а почео је и сам да кашље. Будућност је изгледала тужна. Мада су сви мислили да ће тешке околности нарушити склад који се у међувремену успоставио између два наизглед сасвим различита духа, љубав младог Китса према Фани постајала је све јача.
„Ја сам похлепан за тобом. Не мисли ни о чему другом осим о мени. Немој живети као да ја не постојим. Не заборави ме! Али, имам ли икаквог права да ти кажем да ме заборавиш? Можда мислиш на мене по цели дан. Имам ли икаквог права да желим да будеш несрећна због мене? Ти би ми опростила ако бих тако нешто пожелео, када би знала колика је неизрецива страст коју гајим само да би ме ти волела, да би ме волела као што ја тебе волим. Не смеш мислити ни о коме другом, до о мени (...) Јуче и јутрос прогонила ме је дражесна визија. Привиђала си ми се у пастирској хаљиници. Колико су сва моја чула чезнула! Колико ти је моје срце било посвећено! Колико су моје очи биле пуне суза. Заиста, мислим да је права љубав довољна да заокупи и најнеукротивије срце. Буди озбиљна! Љубав није ствар којом се игра. И још једном, немој ми писати, осим ако то можеш да чиниш кристално чисте савести.
Заувек Твој
Џ. Китс”
Љубавни пар виђао се свакодневно, будући да су живели кућа поред куће. Касније се породица Браун преселила у кућу коју је изнајмљивала песницима. Китс и његова драга боравили су у соби до собе. Њихова наклоност била је добро позната укућанима. Девојчина мајка била је против њихове веридбе, јер је било извесно да је Китс неизлечиво болестан од туберкулозе и да ће брзо умрети. Девојци то није сметало. Напротив, како је болест напредовала, тако је њена приврженост песнику бивала све већа. Искашљавао је крв и данима немоћно лежао. Фани га је неговала: прихватила је веренички дар, прстен његове мајке који се и данас чува у музеју у кући у Хемпстеду. Девојчина мајка ипак се потрудила да вест о њиховој веридби не стигне у јавност.
У марту 1820. године Џон Китс написао је Фани:
„Што те више упознајем, то те више волим. У сваком погледу. Чак је и моја љубомора била агонија љубави. У најжешћем наступу спреман сам да умрем за тебе. Досађивао сам ти сувише. Али, због љубави. Шта ја ту могу? Ти си увек нова. Твој последњи пољубац је увек најслађи, последњи осмех најсјајнији, последњи покрет најљупкији. Када си јуче прошла поред мог прозора, испунила си ме таквим дивљењем, као да сам те први пут видео. Чак и да ме не волиш, не бих могао да ти ускратим своју потпуну оданост. Колико су само снажна моја осећања када знам да ме волиш. Моја душа је била незадовољна и узнемирена, душа смештена у тело сувише тесно за њу. Никада нисам осетио да моја душа ужива у нечему тако потпуно као у теби. Када си ту, моје мисли никуд не одлутају. Ти увек заокупљаш сва моја чула. Брига за нашу љубав која избија из твог последњег писма, чини ме неизмерно задовољним.
С љубављу твој
Џ. Китс”

Лептири летњег дана

И лекар и Џонови пријатељи били су уверени да песник неће преживети још једну хладну и влажну зиму у Енглеској. Одлучили су да му помогну и пошаљу га да презими у Италији. Фани Браун је тешко поднела вест о растанку. У први мах желела је да и она крене с Китсом, без обзира на то шта ће људи причати о томе. Он је молио да остане, вероватно свестан шта га тамо чека.
Експонати из музеја - портрети Фани и Џона и веренички прстен
Растанак је био мучан. Она му је поклонила бележницу како би могао да јој пише. Затим прамен косе. Облутак од полудрагог камена корналина који јој је служио да хлади руке, а њему је требало да хлади врело чело кад га обузме грозница. Тај камен Китс није испуштао из руку у Риму. У средњем веку се сматрало да корналин чува здравље, али и од урока.
У Риму Џон Китс није отворио ниједно Фанино писмо, нити јој је написао иједну реч. То је за њега без сумње био сувише тежак задатак, бол с којим није могао да се суочи. Занимљиво је још нешто. Ниједно Фанино писмо Китсу није сачувано. Уз прамен косе и облутак, с песником су сахрањена на Протестантском гробљу у Вечном граду.
Китсов пријатељ Северн, који га је пратио до Рима, био је сведок његове дуге агоније на самртничкој постељи, у кући на Шпанском тргу. Ниједну реч очаја ни беса није изговорио док је издисао. Као да је био нестрпљив да умре.
„Већ осећам како ме прекрива ледена земља и видим беле раде како ничу крај мене. Када ће већ доћи крај овом посмртном животу који живим?”
Китс је желео да буде сахрањен на месту обраслом љубичицама. Епитаф који је сам изабрао одавао је особу свесну привида људског постојања:
„Овде почива човек чије је име исписано на води.”
Двадесет четвртог фебруара 1821. године, у послеподневним часовима, Китс је прошапутао пријатељу: „Не плашите се. Захвалите Богу, она долази.”
Последња писма Фани Браун, прве и једине Китсове љубави, остала су непрочитана. Пријатељ му их је положио на груди. С њим је у гроб отишао и привезак, камен од корналина. Тај привезак Китсу је, према Северновом сведочењу, готово срастао за длан, толико га је чврсто стискао последња два месеца.
Фани је из Северновог писма сазнала о Китсовој смрти. Месецима и годинама је туговала. Свакодневно је шетала и напамет научила све Китсове стихове: „Оду славују”, „Оду грчкој урни”, „Ода јесени” и сонете који су, без сумње, њој били посвећени. Чинило се да је неутешна. Прошло је више од десет година и Фани је упознала сасвим младог Луиса Линдена. Одлучила је да заснује породицу, али није заборавила Џона Китса и није престала да га воли.
„Волео бих да смо два лептира и да заједно проживимо само три летња дана. Тако да бих могао да испуним та три дана с тобом, лепотом какву не могу да досегну ни педесет година заједничког живота”, написао је Џон у једном од последњих писама Фани.

_________________
Smejem se do suza, a kada prestane smeh ostaju mi samo suze.

Nazad na vrh Ići dole
 
Dzon Kits, ljubav je moja vera
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Džo Manđanelo: Upalila je priča da je Sofija moja platonska ljubav
» Mi gorda bella / Moja slatka debeljuca
» Poslednja nedelja snimanja telenovele "La gata"
» Vodimo ljubav a ne rat...
» Moja mala kuhinjica -Andjelak-

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
 :: PISANA REČ :: KNJIŽEVNOST :: Poezija stranih pesnika-
Skoči na: