Marina Cvetajeva

Trošnost, u kojoj dogorevam
Sa ćutanjem posmatraš kletim
Ti si - kamenit, a ja pevam.
Ti si - spomenik, a ja letim.

I najlepši je maj procvali -
Ništavan pred večnošću svakom.
Al ja sam ptica - i ne žali
Što podležem zakonu lakom.

Pa pesme Cvetajeve me uvek podsete na prosvećenje.

Hvala Vama koje je pamtite.

GATANJE

Ko što pred carevima i knezovima padaju zidine –
Spadnite, tugo-čame-gorčine,
S moje mlade rabe Marine
Pravovernice.
Prošumite poput prolećnih voda, kradom,
Nad mojom rabom
Mladom.
(Zlatan prsten ded u vodu baci,
Po grudima jajce kotrljaj u šaci?)
Od slatkih reči, od besa-nica,
Od groznih zmija, od groznica,
Od saveta družbenica,
Od čoveka od opaka,
Od mladih prijatelja –
Od starih kneževa –
Zaklanjam gospodaricu-kneginju,
Mladu moju, vernu moju rabinju.
(Nakloni lice,
Raspoli jajce!)
Nek rastu njeni dvorovi
Iznad snežnih litica,
Nek jure njeni putovi
Iznad oblaka-ptica.
Nek joj se zemaljski knezovi
Klanjaju sve dublje,
Nek joj u kesi zazvone
Zlatne rublje.
Rđa – s noža.
S tebe, gospoža,
Žal![center]

Ja sam stranica

Ja sam stranica tvoga pera.
Bela stranica. Ja sve primam.
Ja sam čuvar tvoga dobra.
Ja uvek stostruko vraćam.

Ja sam selo i crna zemlja.
Ti si moje sunce i moja kiša.
Ti si Bog i Gospodin, a ja
Crna zemlja i bela hartija.

Istinu znam. Odbacih ranije sve istine!
Ne treba da ljudi s ljudima ratuju, sve u svemu.
Gledajte: veče. Gledajte: skoro će noćne tmine.
Pjesnici, ljubavnici, vojskovođe – o čemu?"


E ta Marina,srce sam jojj davno dala,
E da je znala,samo znala.Ali pesnici ne umeju da viču
Pesnici u u snu riču;od bola,od jada ovoga veka
Ispisala se i moja poslednja teka.
Marina moja,čuvaj nas s nebesa. :srce:

Poslednja zdravica

Pijem za ugašeno ognjište moje
Za moj život pun žala
Za samovanje u dvoje
Za tebe pijem ja -
Za laž usana što izdaše
Za mrtvi pogled žena
Za to što je svet strašan
Zato što spasa nema.

U magli započinje svetska smutnja
Po zemlji, u mraku, drveće - luta
To u vidu grozdova beži vino sveže
To zvezde iz kuće u kuću beže
To reke počinju da teku ka izvorima!
Htela bih da zaspim na tvojim grudima


I metak koji je ubio Ljeromontova, prošao je kroz moje srce.
Marina Cvetajeva

U svetu gde zgrobljen
I zapanjen svak je
Znam tek jedan mi je
jednake snage.


U svetu gde toliko
Mnogo se hoce
Znam tek jedan mi je
Jednake moci.


U svetu gde sve zri
u budj i brsljan
Znam samo si ti
Ravnosustan
Meni.

PISMO MARINE CVETAJEVE - RAJNER MARIJI RILKEU

(Pesnikinja najstrašnije ljudske i pesničke sudbine Marina Cvetajeva, u pismu Rajneru Mariji Rilkeu, u koga je smrtno zaljubljena (pa i zbog toga ima razloga da sakrije svoju bedu i čemer, samo nekoliko meseci pre pesnikove smrti) tražeći susret do kojeg nikada neće doći, ne može da se ne izjada: „Veruješ li ti da ja verujem u Savoju? Verujem, kao i ti, kao u carstvo nebesko. Jednom... (Kako? Kada?) Šta sam ja videla od života? Tokom cele moje mladosti (od 1917. godine) - najcrnji rad. Moskva? Prag? Pariz? Sen Žil? Svuda isto. Uvek štednjak, metla, novac, (nedostatak novca). Nikad vremena. Nijedna tvoja prijateljica i poznanica ne živi tako, ne bi mogla tako da živi. Ne čistiti kuću više eto, tako se naziva moje carstvo nebesko. Suviše ograničena želja? Da, jer je moje carstvo zemaljsko - bezgranično teško. (Rajnere, napisala sam na nemačkom: čistiti - čistilište - predivna reč, čistiti ovde, čistilište tamo, biti počišćen do čistilišta itd… Najčešće moja pružena ruka pada u prazninu, a milostinja u - pesak… u Sen Žilu ću ostati do 1 - 15. oktobra. A onda - Pariz, gde ću sve iznova početi: ni novca, ni stana, ničega. U Prag se neću vratiti. Česi se ljute na mene što sam tako mnogo i vatreno pisala o Nemačkoj i tako uporno ćutala o Češkoj. A tri i po godine sam živela od češke „subsidije” (900 kruna mesečno). I tako, između 1. i 15. oktobra - Pariz. Pre novembra se ne možemo sastati”.)