Slovenska i njeni stihovi

First topic message reminder :

Uragan

Zatvorila sam krug.
Presla sam ceo put.
Izasla sam iz tisine.
Slusam muziku
zivota
koja upravlja kretanjima
svih vremena i prostora-
besprekidno...istovetno.
Gusim zvuk koji istice
iz moje providnosti.
Pokrivam se
milostivim velom
prolaznosti.
Tvoje usne
krvnika i ljubavnika
zelim
u zamenu za kaznu
i bol.
U nagomilanom secanju-Ti
san,predskazanje,mora.
Moj urlik
uragan,
moj jecaj tek
suma gusta-
hor ptica zloslutnica
sto dolazi uzalud;
dusu ne dam.

Slovenska

Setnja nigdinom

Ne trazi me
uzalud.
u bojama zivota,
neces me pronaci.
Kad god da pridjes
ja cu se
odmaci.
Bojim se
moja ce tuga
uzeti maha
ja gorim
u plamenu straha.
Dah gorcine
jos samo moze
zivot da udahne
svetu tisine.
Moj jed potocima tece
zato idi
ovo nikada nije bilo
nase vece.
U kaleidoskopu
boja radosti
nema nas,
mi smo imali,
imali
pa izgubili
taj caroban cas.
Zaboravljeni
u cutanju rodjeni
dodiri nasi.
Ko se koga nocas
plasi?
Ti mene ili ja tebe
dok utroba se kida
srce zebe
i ceka kraj.
Ne trazi me
u podnozjima,
na proplancima
ja sam nadvisila
lelekom
najvise vrhove
planina.
Cemer sam i gorcina.
Postala sam
nocas
nepostojanje i praznina.
Neces me naci
u bojama trajanja.
Tren sam nemog kajanja
netrago susretanje.
Ja sam
bezbojno nestajanje.

Slovenska

BEZ NASLOVA

Bezglasno
u vazduhu rominja
vreme
bez reci,
besmisla i lazi.
U ponor odlaze
gresnici.
Spavaju zvezde
na mojim dlanovima.
Nemam snage
za nove lazi.
Veru su imi
izbrisale.

Slovenska

Zivot tisine

Naprsle su zivota strune
davno pre naseg rodjenja.
Nemustim smo jezikom
pticama saptali
bajalice,
travama uspavanke
pevali,
kraj potoka
lezali
sklopljenih ociju
i cekali.
Nismo se dali,
predali,
nadajuci se zraku srece
sto vasionu obasjava,
svetovima
bljesak poklanja-
ne docekasmo.
Zbog nas ubogih
ocajava,
od nas se nesrecnih
sklanja
taj zrak srece
obecane,
ostavlja za sobom
nase dane,
a mi cekamo
okupani
hladnim kapima
sopstvenog nepostojanja.

Slovenska

Snokradica

Mozda sam ne znajuci postala
zardjali mehanizam
zidnog sata
sto vreme od vajkada broji.
Nesmotrenoscu sopstvenom
uspela sam da se pokvarim
zahvaljujuci brzopletosti,
vodjena cvrstom rukom
nevesto skrivane zelje
da vratim vremena prosla.
Priznacu krivicu ili cu se mozda
pred sudom istine
braniti cutanjem.
Kako da priznam da sam postala
ono zrno peska u pescaniku
koje je zastalo negde,
izmedju visova i dubina razapeto.
Osudice me na buducnost.
Mene koja proslost nemam.
Ja nisam stari pescanik,
tek kukavica jesam, umorna -
reci cu hrabro.
Htela sam samo,
htela da vratim vreme
da sacuvam snove od snokradica .
Uspela sam jedino
da ih pogledom gubitnika
ispratim,
dok su kroz pukotine na zidu
mog sopstvenog, besmislenog,
tako dosadnog zivota,
poput dobro uvezbanih vojnika
na svecanoj paradi
Pobede nada mnom,
odmarsirali
cvrstim korakom konacne odluke.
"Majka sam vam !"
Sigurno sam vikala unezvereno,
jer znam,
probudila sam cuvare moga ludila
koji su na mene navukli
belu kosulju Poraza
dozvolivsi mi, u trenutku lazne
samilosti
da gledam kako se snovi,
koje sam u jaucima radjala,
briznoscu i ljubavlju gajila,
poljupcima neznosti dojila,
dozvolivsi mi da gledam
kako ih rasirenih ruku
docekuje maceha java,
osmehujuci se pritvorno
"Ja sam vasa mati, vi druge nemate !"
Cula sam njen glas
dok sam padala u provaliju
sopstvenog nistavila.

Jasmina Popovic Slovenska

Misao izgubljenog smisla

Kopca na mojoj cipeli
il' masna u kosi
sasvim je svejedno
znam samo
da ukras bejase
najlepsi
moj,
na komade
rastrgnut
ocnjacima
zverinja.

Ne znam odakle
dolaze
copori
krvoloka,
u sta se pretvaraju
senke
sto igraju
po zidovima
nekih dalekih
rusevina.
Na mene lice
na tebe
nas
ne, nema nas.
Podsecaju na neke
aveti
one
sto gone
u ocaj.

Jos jedna zabluda
postade
misao moja
otrovana
usecerenim besmislom
( gle cuda ! )
u casu
uzaludnog brojanja
koraka
sitnih
najsitnijih,
tragova
jedva vidljivih
nevidljivih,
stopa
sanjanih
nedosanjanih,
u pesku
secanja
negde
na dalekom zalu
na koji krocila
nisam
niti cu.

Uzjahala sam
talase
podsmeha
poruge
licemerja
sklupcanih
u utrobi kosmara.

Ukrotila sam
zlo.
Pustahija
domacin postade.

Plase me budjenja.

San postaje
jedini nacin
beg
iz sebe
putanja
razdvajanja
i
spajanja
misli odbegle.

Jasmina Popovic Slovenska

Ubićeš me! Ti ili moje ušećerene zablude?


[img] [/img]

Hvala...

Proklet ne bio !

Neka te ne stigne moja kletva !

Molitva duse neka te prati

ako tvoja uspe iz zla da se vrati.



Sunce ti sjalo vazda

zdravlja ti lilo i prelivalo

najrodjenije te volelo

i celivalo.

Zivot te, da Bog da

mazio, svako ti dobro

od ruke islo, zlo te mimoislo

zbog svega sto si cinio

zbog svega sto mi nisi dao.



Zbog svakog mog jauka

slomljenog rebra

i neznog pticjeg krila

kojim sam letela

dok sam nase gnezdo svijala.



Oholosti pusta

sreca ti vazda klijala!



Sad neka te radost susrece

kud god krocio

mracne ti noci bljesak njen

svetlio

nikada ti bol ne pretio

ni bolest teska od koje se strada

neka te ne pronadje nikada.



Prokleta samo ja bila

sto sam u oku zla

ja dobro trazila

sto se nisam odvazila

da na udarce bica

bicem uzvratim

nikada se u tvoju klopku

kao u mirisnu postelju

ne vratim.



Ja snage nisam imala

a sve sam znala.



Za kurve iz prljavih mehana

za propast nasih dana

ja plac duse svoje

da cujem nisam htela

ja sam te

propasti duse moje

ja sam te volela

jaukom

smehom

ja sebe sad kunem

sopstvenim grehom

i haljinama pozude

koje sam oblacila

dok sam se

samo za tvoje oci

svlacila

i zavodila kao kurtizana

a ti se bezobrazno cerekao

dok si me uzimao

bezvoljno

po navici

dok si me kidao

haljine srama

sa mene si skidao

ogolio si me do kraja

a sad te kunem

osmehnuta

kad dan za to dodje

neka ti se otvore vrata raja

u ime svih dana iz pakla

zbog vatre koja me je przila

dusu dotakla

i u njoj ostala.

Tebi neka u izobilju pliva

neka su ti plodni

vinograd i njiva

psenica ti dusu zlatila

vino te sladilo

i zaborav donelo

na dane kada si samo zlo

sejao i znjeo.



Ko sam ja postala

pitas li se sada

dok u mracnim mansardama

jadnog pustog grada

ispijas svoje pice

i ljubis pohotno neke druge.



Vikao si do neba, kleo me cesto:

Ne mici iz tvoje kaljuge

tu ti je mesto!

Kleo si me i prokleo

bez kajanja, srama i tuge

glasom oholosti i poruge.



Dabogda

seme prokletstva

da mi se zatre

pijan si cvilio

mene kleo

batrgajuci jezikom

udarao recima kao maljem

to seme

kojim si me oplodio

moleci se Bogu

majka da ne budem nikada

cedo da ne privijem na grudi

da kap mleka iz sise ne kane

unistio si mi noci

zgazio dane

al' Boga ima

onog u koga ne verujes

onog Boga kome se klanjam

majcinstvo ja ne ostadoh da sanjam

ja majka postadoh

a ti

kome li se klanjas danas

od koga milost molis

i trazis spas.



Pesma te po svetu pratila

kud god posao

u svaku kucu nek' si dobrodosao

neka ti se otvore sva vrata

sve sto dotaknes

neka se pozlati

neka ti misao o pokajanju

bar jednom vrati

u casovima kada si trezan

kada nisi pijanstvom vezan.



Zbog svake suze moje

i mog leleka bezglasnog

zbog svake modre mrlje

na telu mome

u sreci neka se zlate dani

pokolenju tvome.



Mir da nadjes dusi

tesno neka ti bude

u paklu svoga pakla

bezglavo da potrcis i pobegnes u raj.

Da sagoris mrznju

snage imao

siromasne i uboge

zlatom darivao

neka ti dotice i pretice svega.

Da se sa svojim demonima

boris

izboris

od srca ti zelim.



Kunem te

srecan mi budi,

osmehom nevinim

pogledom cednim

jedinim vrednim

sto od mene osta

najlepsim od Boga

kune te ova dusa

prosta.



Kune te moje beznadje.



Zlo nek' te nikada ne snadje!



Zlo nek' te ne snadje zmijo

otrovnice

sto si me za dusu ujeo

otrov izlio

da se mojim telom siri.

Molim jedinog Boga

milosnog

da moju dusu umornu smiri.



Izadji iz jada svoga jada!



Zbog sina koga sam rodila

ljubavlju negovala i odgajala

zlo ti ne zelim !

Zbog krvi tvoje krvi

srecu ti zelim i zivot dostojan coveka.



Kad budemo otisli Bogu na istinu

ni tamo ne zelim

kazna da te saceka.



Dusa je moja ljubavi puna

nema jada nema gorcine

ti koracaj korakom sporim

mozda i stignes do ISTINE.



Jasmina Popovic

МОЖДА ДАНАС

Никада ти нисам говорила
о жељама које сам попут суза
капала по свим твојим недодирима
и никада се нисам уписала
у твој тајанствени осмех
који ти је лице сенчио тугом.
Можда нам данас није суђено
да зенице спојимо препознавањем
и није суђено данас да овако
до парања душе израњављени
признамо да смо некада
из исте постеље бивших живота
преклињали судбину
да нас никада не раздвоји
из исте чаше испијали неверу
праштајући безусловно и заувек.
Кукавички, данас можда
опет прећутимо небо Лисабона
под којим смо, засигурно
трчали, храбри до лудила
у сусрет извесној коначности
растанка.
Можда ми данас поклониш
све ускраћене дарове припадања
ту шкољку тишине која ће заувек
шаптати прошлост коју нисмо имали.
Можда се данас бар једном загрлимо ћутањем
јер сутра ни врисак неће бити довољан
да из наших душа одагна жал
што никада нисмо умели да будемо.
Можда, кажем.

Јасмина Поповић

Jao Jaco kako umeš da zaboliš svojim stihom. Znači da je živ.
Dzabe se mnogi trude. Samo pesnik to može, a to si Ti.

Hvala, mila moja...ljubim te...

BEZIMENA

Razbijam čauru
stoletnog ćutanja.
Sa dlana pažljivo
prah ničega
rasipam
po plamenu
na kome sagoreše
sva moja
u šuštavi papir
upakovana
ništa.
Žurim u susret
nikome
iz moga nigde
od koga se
vriskom opraštam.

Jasmina Popović