Herman Hese

Pred mnogim sam vratima čekao
i na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
Htedoh da zavedem mnoge lepe žene...
I uvek kada su se jedna usta predavala,
kad je žeđ bila ugašena, jedna blažena
iluzija u grob je odlazila.
Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strasno moljah,
duge noći koje grozničavo isčekivah,
na kraju behu moji - kao zgažen cvet,
bez mirisa, nestala bi lepota.
Iz mnogih postelja ustajao sam tužan
kad od žudnje je postajala navika.
Bežeći od užitka tražio sam san,
opet novu želju i svoju samoću!
Taj užitak moje je prokletstvo
jer srećnim me ne čini,
jer svaki san o njoj stvarnost uništava!
Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem...
Brani se, lepotice moja, zakopčaj haljinu svoju!
Opčini me, muči me. Nikad ne reci Da!

Bez tebe

Moj jastuk me gleda svako veče
Prazan kao nadgrobni kamen znadoh da ce toliko da peče
Kada ostanem sam
Kada nema tvoje kose da poljubac joj dam!
Sam ležim, potpuno tih je dom
I kandilo ugasilo
Ispružam ruke ka telu tvom
Da zagrlim te strasno
Pa naginjem ka tebi vrela usta,
Al ljubim samog sebe i soba je pusta
Kada se naglo prenem –
Svud samo muk je noći ledene,
Zbezda na nebu podrhtava –
O gde je tvoja kosa crvena
Gde su ti slatka usta?

U svakom veselju sad bol znam,
U svakom vinu jad moram piti;
Ne slutih koliko će gorko biti
Kada ostanem sam,
Sam i bez tebe kad moram biti!

Elizabet

Na tvoje ruke, usta i čelo
pada belo prolećno svetlo.
Poznajem tu nežnu čaroliju-
sa starih toskanskih slika.

Majska lepotice, dražesna i vitka,
u nekom drugom životu
za Boticelija si boginja bila
u cveće odevena.

Ti beše ona od čijeg pogleda
uzdrhta mladi Dante
i nesvesno, tvoje belo stopalo
našlo je put u raj.

Kao neki oblak beli,
na nebu visoko,
lepu, nežnu i daleku,
osećam te, Elizabet.

Oblak ide svojim putem
jedva da za tebe zna,
ali u snovima tvojim
odlazi u tamnu noć.

On plovi i srebrom svetluca…
i od tog časa,
za tim nežnim oblakom
uvek će u tebi ostati slatki žal.

Karanfil

U vrtu crveni karanfil cveta,
ne može da usni, ne može da čeka,
samo jednu želju ima:
da što brze, u trenu procveta!

Vidim jedan živi plamen,
njegovo rumenilo miluje vetar,
i on samo jednu želju ima:
da što pre, što brže izgori!

A ti, u mojim venama, u mom srcu,
šta je tvoj san, šta želis ti, ljubavi?
Ne želiš da istekneš u sitnim kapima,
u bujici, u zapenušalim talasima ti bi
da se uludo raspeš i sebe unistiš.

Шала

Моје песме
стидљиво куцају на твоја врата
да се пред тобом поклоне:
хоћеш ли ми отворити?

Моје песме имају
звук свиле попут шуштања
твоје хаљине у предворју

Моје песме миришу
као љупки зумбул
у твом врту.

Моје су песме у боју
крви одевене,
у боју хаљине твоје
шуштаве и сјајне.

Моје најлепше песме
блистају,
оне су као ти!

Пред вратима стоје
да ти се поклоне:
хоћеш ли ми отворити?

Како тугује ветар

Као што јецави ветар кроз ноћ жури,
тако моја жеља теби хрли,
тако се моја чежња за тобом буди.
О, ти због које болујем,
шта знаш ти о мени?

Полако гасну ова касна светла,
долазе дуги и бесни сати.
Ноћ има твоје лице,
и ветар који о љубави прича
осмехује се као ти.

Biti sretan


U životu ne postoji nikakva duznost,
osim dužnosti: biti sretan.
Samo smo zato na svijetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom i svim zapovijedima.

Rijetko činimo jedno drugoga sretnim,
jer i sebe time ne činimo sretnima.

Ako čovjek može biti dobar,
može to samo onda kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle, kada voli.

To je bilo učenje, jedino učenje na svijetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.

Za svakoga je na ovome svijetu jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.

Ako je ona u redu,
onda je svejedno jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite,
onda svijet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

Stepski vuk




Ja stepski vuk jurim i jurim
zavejanim svetom surim,
sa breze gavran tu i tamo prhne
al' nigde zeca nigde srne!
A ja srne toliko volim,
da mi je da sad sretnem koju!
Ničega lepšeg no kad je skolim
i pokazem joj čeljust svoju.
Tako bih dobar sa njom bio,
sav bih se zario u njen nežan but,
svetlu joj krv bih pio,pio,
pa zavijajući produzio put.
Bar da je negde kakav mali
zec,da me slatkim mesom zgreje!-
Ah, zar uteklo od mene sve je
što život može malo da razgali?
Odavno mi je umrla ženka,
olinjao i sed mi je rep,
a ja jurim kroz noć kao senka,
jurim i sanjam,poluslep,
kako srne i žeceve vijam,
slušam gde vetar granjem zavija,
snegom tolim suvoga grla plam
i nosim dušu da je đavolu dam.