Poezija istoka

PEVAČICA U NOĆI

Kod Ostrva papagaja naš brod pristaje;
čista reka i čist mesec u noć jesenju.
Na susednom broju neko jasno pevaše
tihu pesmu ispunjenu tugom dubokom.
Namah pesma prekide se i odjeknu plač
čas grčevit, težak, glasan a čas prigušen.
Prema zuvku pevačicu tužnu ugledah;
lepu mladu ženu lica bledog kao sneg.
Na katarku naslonjena, sama, žalosna,
ni godina osamnaeste nije imala.
U noći su suze njene kao biseri,
ko "biseri mesečevi" po dve padale.
"U kojoj ste porodici lepa nevesta?
Zašto su vam plač i pesma s jadnom tolikim?"
Na pitanja odgovori novim suzama;
gledajući ispred sebe, ništa ne reče.

Po Kju_ji



MOLITVA

Onog koji znajući
za moju ljubav odlazi,
zaustavi, o drvo trešnjino!
I neka padnu tvoje latice
da zametu njegov put !

Ono Komaći

Virnulo sunce

u zapah cveta sljive

planinska staza

Macuo Baso




Recite mi nezni cvetovi, vi zvezdane suze, dok stojite u vrtu klimajuci glavama pcelama sto pevaju o rosi i suncanim zracima, jeste li svesni strasne sudbine koja vas ceka ?









Planina Josino

Mjesečina

Od bijela kamena stepenice se uzdižu.
Na njima rosa, a u rosi mjesec pun:
stepenica svaka jednako se sja.
A carica u dugoj odjeći
penje se, penje, a rosa biserom
rub orosi njene odjeće.
Do paviljona ide u kojemu mjesečina prede niti. Zabliještena,
zastade na pragu. Ruka njena polagano
odgrne zastor od bisera : i padaju
mali kristali, žuborom skaču
kao vodopad, kroz koji sunce sja.
Žuboru tad carica prisluškuje
i tužno gleda dugo u mjesec,
u mjesec jesenji, što sja kroz biserje.
I tužno gleda dugo u mjesec.


Li T'ai-Po

Nadmoćna snaga ljubavi

Svi kazu da je moj Tao velik.
Nista
slicno ne postoji na svijetu.
Zbog toga sto je velik nije slican
bilo cemu.
Da je icemu slican vec bi odavno nestao.

Ja imam
tri blaga
Koja cijenim i cuvam:
Prvo je ljubav,
Drugo je
umjerenost,
Trece je nikad ne biti prvi na svijetu.
Usled
ljubavi nema straha.
Usled umjerenosti postoji rezerva snage.
Nikada
ne biti prvi, omogucuje vlastiti razvoj.

Ko se :
Lisava
ljubavi i hrabrosti,
Lisava umjerenosti i rezerve snage,
Lisava
zadnjeg mjesta da bi bio prvi
Izgubljen je.

Jer ljubav je
pobjedonosna u napadu
I nepovrediva u odbrani.
Koga nebo naoruza
ljubavlju
Taj uziva vjecnu podrsku.

Lao Ce

ČEU NHHG JEN

Tek što ustadoh, još pripit od proleća,

kada mi vitka gošća samo dahnu u uvo:

"Jesi li danas trezan?"

I od nežnosti njene, eto, opet sam pijan.

Razgovor

Taj vojnik i žena njegova
behu u razgovoru,
i on joj na kraju reče:
Ja ne znam kada ću poginuti,
ako me utešit' želiš na svetu onom,
odgoji lepo sina mog.
Liu Či

T´AO C´JEN


Kad nam se ljubav zače, ne rastajasmo se nikad,

a sad nam vreme sve više razređuje susrete.

Okrećem glavu i lomim zupce na svome češlju, te mi je malo lakše.

Otkud to dođe, mili, kada si tako tužan?

Triput mu se obraćam, a odgovora nema.

Da li da ga poredim, avaj, sa gordim borom?

Bojim se, neprekidno, da nije nepostojan.

Ako me ne voli više, biću jedna ribica bačena u mutnu baru,

da nikad ne vidi reku.

Ja sam kao blistava zvezda Severnjača -

hiljadama godina ostaću uvek ista.

A srce moga dragog - ono je kao Sunce što sviće na zapadu

a na istoku leže.

Opčinjen nekom drugom, ko zna koliko me je puta već obmanuo.

Kao razvaljena vrata, moje srce ne može njegovo da zatvori.

TUŽNA PESMA

Tužna se jedna pesma sa mojim suzama spliće,

a pogled u daljinu mojom je čežnjom protkan.

Bdi moje selo u meni, bdi u mojim mislima,

u hrpi mojih snova.

Hteo bih da se vratim, ali ko me još čeka?

Ni čamca nema da bi se reka prešla.

Srce mi, otežalo, ne da više da zborim.

U utrobi se mojoj okreću točkovi kolski.


Nepoznati pesnik

Li C`ing Čao (Kina)

Kao gonič kad goni, kao lovac kad lovi,

na ledenoj ledini i na čistoj čistini,

moja muka me muči i moj bol me boli.
Vetar je stao, miriše i prašina. Prošlo je vreme cveća.

Kad padne veče, isuviše sam umorna da bih se očešljala.

Sve su stvari još tu, ali mi njega nema, i sve je sad uzalud.

Htela bih nešto da kažem; suze mi prestižu reči.

Kažu da je u Čuang-kiju proleće još uvek lepo.

Volela bih da tamo otplovim u svome lakom čunu,

ali ne bi, bojim se, podneo teret mog bola.

Sunce izliveno od tuča, večernji oblaci kao isklesan mramor.

Gde je sad on?

Magličasta svetlost kao da prlja vrbe.

Šljiva se rascvetava, svirala jadikuje.

Proleće. Sanjari se. A ja - premnogo znam.

Novogodišnje veče. Raspusne svetkovine.

Ugodno reme, bez kiše u brazdi povetarca.

Prijatelji svraćaju, zovu me da jašemo, da vozimo kočije.

Hvala im, ali nisam više za pesmu i za piće.

U Prestonici - radost.

U mojoj odaji - isuviše vremena za mene samu.

Sećam se jedne druge novogodišnje večeri,

kada sam stavila kapu od zelenog perja,

i opasala uski, kao sneg beli pojas, nitnama zlatnim prošiven.

Ta kapa i taj pojas mogli su da se nadmeću

sa svakojakom lepotom.

Sad sam već oronula, vetar mi mrsi kose, sleđene na slepoočnicama.

Ne usuđujući se da zađem među cveće,

tumaram pokraj tuđih zastora,

prisluškujem šta drugi zbore, i čemu se to smeju.