Sergej Jesenjin

Jesen

Тihо, u borovici planinskog bila,
grivu začešljava-јеsеn-ridja kobila.

Nad rečnim velom što obale miluje
modro se zveckanje potkovica čuje

A prota-vetar dok pažljivo gazi,
zakovitla lišće na savitoj stazi,

i ljubi u grmlju, na oskorušenom listu
crvene rane nevidljivome Kristu.

Kurva

Za ženu priznajem samo kurvu
poštene nek se ne naljute,
jer zbog njih izgubih svu radost svoju,
zbog njih izgubih svoje pute.

Kurva mi dade sve što joj tražih
sve slasti jedne žene
i nikad ne pokuša da mi ukrade
ni delić uspomene

uvek je volela da me nađe
okružena čašama vina
i nikad ne pokuša da se snađe
da bi sa mnom dobila sina

Za ženu priznajem samo kurvu,
poštene neka se ne naljute...

Život vam je


Život vam je varka s toplom čamom.
Zato će nas uvek opčiniti s nova.
Jer nam svojom grubom rukom samo
Piše kobno sudbonosna slova.

I ja uvek kad zažmurim sada
Kažem: „Samo srce da oseti draž,
Život vara no i on nekada
Radostima ukrašava laž.

Lice svoje pred nebom obnaži
Pa, dok čitaš sudbu s noćnog neba,
Ti se smiri, smrti, i ne traži
Tu istinu koja ti ne treba“.

Dobro je u snegu tih cremuša
Da se misli da je život lug.
Nek’ obmane koja laka duša,
Neka izda i neverni drug.

Nek’ me maze nežnom rečju milom,
Nek’ je ko nož oštar jezik zao –
Ja sam davno spreman na sve živo,
Ja sam na sve, već grub, navikao.

Hladi dušu nebo polutavno,
Bez topline oganj zvezda plamti.
Voljeni mi ostaviše davno,
I najbliži više me ne pamti.

Ali ipak, progonjen i gažen,
Sa osmehom što ga zora dala,
Ja ne zemlji voljenoj, sav blažen,
Tom životu za sve kažem hvala.

Dobro jutro

Zadrjemale zlatne zvijezde vječne,
Ogledalo vode zadrhtalo,
Pršti svjetlost na zalive riječne
Na horizont rumenilo palo.

Osjmehnute bijele breze snene,
Raspuštenih i svilenih kosa.
Šušte, šušte naušnice zelene,
Vatrom plamti i srebrna rosa.

A kopriva, narasla uz kuće,
Sedef bijeli neko u nju utro,
Njišući se pijano šapuće:
,,Dobro jutro ”

Do viđenja, dragi, do viđenja

Do viđenja, dragi, do viđenja.
Ljubav mili u grudima spava.
Ništa ovaj rastanak ne mijenja,
Možda novi susret obećava.

Do viđenja mili, bez ruke i bez slova
neka ti tuga obrve ne povije.
Umrijeti nije ništa novog
niti živjeti ništa novije.

Haljina modra i plave oči

Haljina modra i plave oči.
Lagao sam dragoj jedne noći.

Draga pitala:”Mećava vije?
Spremit ću postelju, peć se grije.”

Odgovorih dragoj:”Netko sa visine
cvjetovima bijelim pokriva daljine.

Postelju spremi peć se grije,
bez tebe u srcu mećava vije.”

Хајде љуби ме

Хајде, љуби ме, ма и крадом,
Све до крви, де, да грцам.
Не слаже се с вољом хладном
Врели немир мога срца.

Преврнуте чаше, редом,
Сред веселих нису за нас.
Јер, знај драга, само једном
На земљи се живи данас!

Гледај мирно, као у дан,
С маглом сивом поглед здружи -
Месец, као жути гавран,
Изнад земље сада кружи.

Хајде љуби – хоћу тако.
Трула је сад моја срећа.
Гледај тог што кружи како
И смрт моју већ осећа.

Малаксава снага пуста!
Умирем – већ корак губим!
Све до краја драга уста
Ех, хтео бих ја да љубим.

И сан плави нек ме сретне,
Смутње моје нек прохује,
У шапату трешње цветне
"Ја сам твоја" - нек се чује.

И нек чаша пиће свето
Проспе преко дана сивих –
Пиј и певај, мила: ето,
Једанпут се само живи!

KO SAM, ŠTA SAM

Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let.
I svoj život uzgred, tužna lica,
ja proživeh uz ostali svet.

I s tobom se ljubim po navici -
mnogo puta već se ljubih s drugom,
k'o da krešem vatru po šibici,
nežne reči šapućem ti dugo.

"Draga moja", "mila", "znaj, doveka" -
duša hladna ostaje u svemu,
kad se darnu strasti kod čoveka,
nema više istine u njemu.

Zato moja dusa i ne preza
od ljubavi ledom zalivene,
ti si moja lutalica breza
sazdana za druge i za mene.

Ali uvek, tražeć' srodnu sebi,
mučeći se bez nežnosti pune,
nimalo se ne ljutim na tebe,
nimalo te i nikad ne kunem.

Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let,
i voleh te uzgred, tužna lica,
isto tako k'o ostali svet.