Vilijam Sekspir

Otkud ti moc da vladaš srcem mojim,
Mada znam da si tako puna mana?
Te protivrecim vec ocima svojim-
Kunem se da sjaj ne krasi lik dana.
Zašto ti tako pristaju zle stvari
Te i u lošem tvom cinu stanuje
Takva veština i takva moc cari
Da tvoje gore-bolje nadmašuje?
Zašto se moja ljubav više pali
Tim što uzoka više mržnji ima?
O, mada volim što mrze ostali,
Nemoj da mrziš i mene sa njima.
Kad tvoje mane bude ljubav moju,
Što da vrline-ne zasluže tvoju?

Kad poredim tebe s lepim danom leta –
Ti si mnogo lepša, više ljupka, nežna;
Pupoljak se smrzne u maju kad cveta,
Lepota je leta vrlo kratkosežna.

Katkad sunce s neba odveć vrelo sine,
Njemu lice zlatno oblak često skriva,
Sva lepota žene sa vremenom mine –
Priroda il' udes čari joj razriva.

Al' tvog leta sunce nikad neće zaći –
Ti ostat' nikad nećeš bez sadašnjeg sjaja;
Van života ti se nikad nećeš naći
Dok u pesmi ovoj večnost te osvaja.

Sve dok ljudi vide i dok život traje
Ova pesma tebi život će da daje.

Ja tražim novi dom

Kad su se zaglušujući krici nad zavičajem razlegli,
svejedno što me ubjeđivaše da je sad proljeće tu,
izdade sunce istinu, iz srca su tragovi spokoja nestali.
Grohot smijeha jeseni hladne, te beštije, u sebi čuh.

Počeo je lov. Lordovi i lakeji omamljeni mirisom krvi,
a pred gonjenim bespuće, koraku svakom neznane staze,
kad konjanici prodju i kad hrti prolaju, ostaju nijeme strvi.
Vlasnici života i smrti, cokulom po procvalim lalama gaze.

Stižu me. Čujem štropot konja bijesnih Avara kako buči,
a ja ni korak dalje ne mogu, provalija predamnom zjapi,
iznad naših zapaljenih krovova hrapavi glas vjetra huči.
Ja danas novi dom tražim, na suncu svijetlom ili u trapi.

O,Gospo moja

O, gospo moja, kud žuriš sve?
Zastani, čuj, ja volim te;
Veselo i tužno ja pjevat’ znam.
Ne idi dalje, zastani rađe:
Putu je kraj kad se ljubav nađe –
To svaki pametan čovjek zna.

Šta je ljubav? I ona ima kraj.
Dok srce voli, oduška mu daj –
Budućnost ne znač, čta kome sprema.
Ne odgadjaj zato čas sreće sad,
Poljubac tvoj sam dobiti rad,
Jer duga vijeka mladost nam nema.

Treći sonet

U zrcalo se pogledaj i kaži
Tom licu: Sad je čas da novo stvaraš,
Jer ako sebe ne obnoviš, draži
Njegovom svijet, i neku ženu, varaš.
Gdje je ta, tako lijeka, da tvom plugu
U utrobu neuzoranu ne da?
Il taj što sam svom samoljublju drugu
Grobnicu gradi, da tu porod preda?
Zrcalo ti si majci u kom lako
Mladosti svoje Travanj gleda cvatno;
Kroz okna starih ljeta i ti tako
Gledat ćeš ovo svoje doba zlatno.
Al ako spomen želiš zatrt grobom,
Umrijet sam ćeš, ti, i lik tvoj s tobom…..