Pasternak

Zašto li tugom mučiš oči?


Razdražljiva a tako tiha,
sva si od vatre koja gori.
Daj mi, u tamno zdanje stiha
lepotu tvoju da zatvorim.


Gle kako su preobražene
u žaru kućice abažura,
kraj zida, kraj okna, naše sjene
i obrisi naših figura.


S nogama sediš na divanu,
po turski ih pod sobom splete,
svejedno-na svetlu i u tami
ti vazda sudiš kao dete.


Pričajući na konac nižeš
zrnca što ti padoše s vrata.
Pogled je tvoj odveć tužan,
a reč naivna, umiljata.


Reč "ljubav" prošla, ti si prava;
drugo ću ime naći lako,
za te ću sav svet preimenovati
samo ako ti želiš tako.


Možda će čujstva blago tajno
tvoj tamni pogled da istoči
i tvog srca bogatstvo sjajno?!
Zašto li tugom mutiš oči?

Noćni vjetar

Zgasle pjesme i pijana galama
Sutra svako treba da porani
Gasnu vatre po kućama
Razišla se mladež sa pijanki.

Samo vjetar tumara nasumice
Niz iste one zarasle puteljke
Kojima se razdragani momci
S njima vraćahu sa noćne sjedeljke.

Sav pokunjen krije se iza vrata
On ne voli noćne besmislice
Htio bi da okonča bez rata
U sporu s noći stare nesuglasice.

A pred njima – ograde voćnjaka
Njih spor više niko ne izgladi
Kraj puta se okuplja drveće
Da ispita o čemu se radi.

Nobelova nagrada

Ja padoh, ko zvijer usred hajke.
Negdje su ljudi, sloboda, svijet
A tjeraju za mnom udaraljke,
Prolaza nema, sputan svaki kret.

Tamna je šuma i obala spruda,
Deblo je jele oboreno.
Put je presječen odasvuda.
Bilo što bilo, sve je svejedno.

A kakvim se ja bavih zlom:
Ubica, zlotvor, što li ?
Ta sav svijet plače nad ljepotom
Zemlje, koju opjevah u boli.

Pa i tako, još malo do groba,
Vjera je moja – doći će doba
Sili će podlosti i svih zloba
Odoljeti još duh dobra.

Proljeće

Ja sam iz ulice gdje se topola čudi, gdje
daljina drhti, kuća se boji pada, gdje
zrak je plav kao svežanj u ljudi koje su
iz bolnice pustili iznenada.
Gdje je večer prazna ko priča prekinuta,
koju zvijezda nije dovela do kraja, pred
kojom u čudu mnogi pogled luta, bez
izraza, nejasan i bez sjaja.

San

Сањао сам јесен у магли стакала,
другове и тебе у веселој клапи,
и душа је моја на руке ти пала.
к'о небески соко за крвљу што вапи,

Ал' време је ишло, старост га је такла,
и крунећи оквире копреном од сребра,
зора је из врта осипала стакла
крвавим и тужним сузама септембра.

Време је старило. У фотељи свила
к'о лед је пуцала, сва трошна и болна.
Па и ти заћута – а гласна си била,
и сан већ утихну попут звука звона.

Пробудих се. К'о јесен, пуна бола,
бејаше зора, а ветар, пун језе,
и лако к'о сламу, по киши из кола
у бегу је небом разносио брезе.