Fjodor Tjutčev

Упознах јој очи

Упознах јој очи – ах те очи!
Како их љубљах Бог само зна!
Од њених чарних, страсних моћи
Не знадох души откинути сна.

У понорима тог погледа,
Што живот до дна разоткрива,
Какав се у њему бол огледа,
Таква дубина страсти сакрива!

На трепавицама сенка тада
Дисаше тужна и чудесана,
А поглед уморан од наслада,
Сав као патња дрска, обесна.

И никад се још десило није
У тренуцима дивним оним
Да сусрет с њима жуд не открије
И да без суза у њих уроним.

Срео сам вас

Срео сам вас - све је било
У мртвом срцу опет живо
Сећање кад све се златило
А срцу топло неизрециво.

Као кад позних јесени
У неки дан, понеки час
Одједном пролеће зазелени
И затрепери све око нас

Сав духом обавијен тако
Тих година духовне пуноће
И заборављене радости лако
Лепоту лица гледах из самоће

Како после вековне муке
Да погледам вас у овом сну
Јер сад у вама чујем звуке
Као да никад не бејах на дну

Сад ни сећања немам више
Сад ми живот почиње поново
Очарана вама душа опет дише
Јер у њој је љубав ово.

Kob

Ah, ljubav, ljubav – riječi drevne,
savez je duša rođenih,
njihovo stapanje i sjedinjenje,
i sudbinsko im kalemljenje,
i… dvoboj njihov sudbinski…

I čim je od njih nježnje jedno
u nejednakoj borbi srca dva,
tim stvarnije i neizbježno,
dok ljubi, pati, klone nježno,
iznemogne i tu je kraj….

Rusija

Rusija nije pojmljiva umu,
aršinom nećeš mjeru joj znati.
Ona je nešto posebno -
u nju možeš jedino vjerovati.

Noć

Pijesak gazim do koljena…
Posljednji je dana znak…
Već je tamom pokrivena
Gora – borje… Svud je mrak.

Kroz ta crna i duboka,
Tužna mjesta – ko će proć?
Odsvud, kao zvijer stoka,
Na nas motri pusta noć.