Marija Pavlikovska Jasnozenska (1895-1945)

SLEPA

Slepa sam. Oslepljena majem.

Ništa ne znam sem da jorgovan miriše.

I usnama samo poznajem

da ti nisi ti više...


LJUBAV


Nisam te videla mesec dana ravno,

i ništa. Sasvim sam čvrsta duha.

Ćutljivija sam možda, lice mi je tavno.

Ali znači - može se živeti bez vazduha.


LIŠĆE

Rumenilo leta je pobledelo.

Na vetru leti list uveli.

I klenovima ruke su opale

I meni.

VRLINE

Sve vrline drage Stvoritelju

pred mojim očima se gube, blede,

izgubila sam ih sve sem jedne:

volim te, moj Neprijatelju...


RUŽE ZA SAPFO

II

Kako si smela da pišeš o ružama

Dok je
istorija gorela kao šuma na letnjoj žezi?

V

Zavolela je nekakvog Faona,

Mornara vanredne lepote,

Koji je, mada mlad,

Mrzeo liriku.

A naročito Sapfiske ode...

Kako si uboga bila, sestro, pred njim,

Ti, koja si obuzdala toliko demona,

Kako pokorna u njegovom zagrljaju!

Ah, jer šta bi bio slavuj bez svoje pesme,

Slavuj u očima gluvog?

VI

Pesnikinja, samoubica,

Rasplevši uvojke ljubičaste,

Nad vodom stoji...

"Sapfo, šta to smeraš?"

"Hoću da prebacim na glavu more

Da niko ne bi video suze moje..."