Federiko Garsija Lorka

Zelja

Samo toplo srce tvoje

i nista vise...

Moj raj,

samo jedno polje,

bez slavuja i lira,

sa jednom skrivenom rekom

i izvorom.

Bez podsticaja vetra

u gaju,

ni zvezda sto list zeli postati.
Neka ogromna svetlost

koja se prenosi sa jednog

na drugog svica

na polju slomljenih pogleda.
Odmor, i na njemu poljupci nasi

zvonke tacke eha

koje bi se pomaljale negde daleko.


I toplo srce tvoje,

nista vise.






Skoljka

Doneli su mi na dar jednu školjku.
U njoj je pevusilo more
iz atlasa
i preplavilo moje srce vodom
i ribama
od sene i od srebra.
Doneli su mi na dar jednu školjku.
Seviljska pesmica
U narandžama
jutro se ogleda.
Pčele od zlata
traže kaplju meda.
A gde da nađu meda,
Izabela?
On je u modrom svetu,
Izabela.
U cvetu ruzmarina
oko tvog čela.
(Stolica od zlata
za Mavra Ferhata,
a njegovoj ženi
tronožac drveni!)
U narandžama
jutro se ogleda.

NEVERNA SUPRUGA

I odvedoh je na reku
misleći da je devojka,
a imala je muža.

Bilo je to u noći svetoga Jaga
i kao po dogovoru -
pogasili su se fenjeri
i zapalili svici.

Na poslednjem uglu ulice
dodirnuh njene zaspale dojke
i odjednom mi se otvoriše
kao grane zumbula.

Njena uštirkana suknja
zvonila mi je u ušima
kao komadić svile
rezan sa deset noževa.

Bez svetlosti u svojim krošnjama
drveće je poraslo.
I horizont pasa
lajao daleko od reke.

Pošto smo prošli kupine,
vrbe i trnje,
pod velom njene kose
iskopah jamu u vlažnom pesku.

Ja skidoh kravatu;
ona skide haljinu.
Ja otkopčah revolver,
ona skide četiri jelečića.

Ni smilje ni puževi
nemaju put tako finu,
ni velika ogledala
ne blistaju tim sjajem!

Njena su mi bedra bežala iz ruku
kao iznenađene ribe
pola u ognju a pola hladna.

Tu noć sam projurio
najlepši put
jašući kobilu od sedefa
bez uzde i uzengija.

Čovek sam i ne dolikuje mi
da kažem šta mi je rekla;
savest mi nalaže
da budem diskretan.

Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku.
Ljiljani su se mačevali
sa vetrom.

I ponašao sam se onako
kao što dolikuje meni pravom Ciganinu.
Poklonih joj kotaricu
od žute svile.

I ne htedoh da se u nju zaljubim
jer je imala muža,
a kazala mi je da je devojka
kad sam je odveo na reku.

A poslije

Iščezavaju
lavirinti
što ih vrijeme stvara.
(Samo pustoš
ostaje.)
Iščezava
srce,
izvor želja.
(Samo pustoš
ostaje.)
Iluzija zore
i poljupci,
sve iščezava.
Samo pustoš
ostaje.
Pustoš
valovita.

Dva mornara na kopnu

U srcu riba
iz Kineskog mora.
Katkad izroni
pa okom krstari.
Mornaru, pusti
krčme i narandže!
Vrati se brodu
i pljuckaj vodu!
Sapunom jezik
prao je od psovki
i od žargona -
sve zbog lijepih dona!
O, oči žarke!
O, zvijezdane varke!
O, sto balkona
sa sto lijepih dona!
Dosta! Ne mlati,
mornaru – i skrati!
Vrati se brodu
i pljuckaj u vodu!

Gitara

Počinje tužaljka gitare
Razbijaju se kupe praskozorja.
Počinje tužaljka gitare.
Zalud ju je šutkati.
Ne možeš je ušutkati.
Plače jednolična,
kao što plače voda,
kao što plače vjetar
na snježištu.
Ne možeš je ušutkati.
Plače zbog stvari dalekih.
Pijesak toploga Juga
što traži kamelije bijele.
Plače strijela bez cilja,
večer bez sutra
i prvu mrtvu pticu na grani.
Oh gitaro!
Srce ranjeno
sa pet mačeva.

Kako mi je teško
da te pustim da odeš, dane!
Odlaziš pun mene
a kad se vraćaš, ne poznaješ me.
Kako mi je teško
ostaviti na tvojim grudima
moguća ostvarenja
nemogućih minuta.

U predvečerje
Persej ti kuje okove.
Ti bežiš na breg
ranjavajući noge.
Ne mogu te privući više
ni moje telo, ni moj plač,
ni reke kraj kojih snivaš
svoj zlatni popodnevni san.

Sa istoka na zapad
nosim tvoju okruglu svetlost.
Tvoju veliku svetlost što drži
moju dušu u neprekidnoj napetosti.
Sa istoka na zapad...
Kako mi je teško da te nosim
sa tvojim pticama
i tvojim rukama od vetra!

Devojčica i mesec
(mojoj sestri Izabeli)


Veče pjevuši
uspavanku narančama.
Sestrica pjeva:
zemlja je naranča!

Proplaka luna:
Htjela bih i ja
da budem naranča!

Zalud si samo rumenila lice!

Od tebe ne bi moglo biti,
draga moja,
čak ni limunče!

Jako mi je žao!

Ples

Carmen pleše

ulicama Seville.

Bijela joj je kosa

i blistave zjene.

Devojčice,

zatvarajte zavjese!

Glavom joj se svija

žuta zmija,

i ona plešuć sanja

o draganima prošlih dana.

Devojčice,

zatvarajte zavjese!

Ulice su puste

i u dnu se slute

srca andaluška

štono stare bodlje traže.

Devojčice,

zatvarajte zavjese!

Veče


Kišan suton u sivilu zgaslom,

a sve i dalje teče.

Drveće suvo.

Samotna soba.

Neotvorena knjiga

i slike drevne...

Izvire tuga iz nameštaja

i moje duše.

Za mene

priroda možda nema

kristalne grudi čedne.

I boli me rana srca

i rana duše.

I kad nešto reknem,

u vazduhu mi reči,

ko pluta vodom, lebde.

Zbog tvojih očiju snosim

zlo koje me peče,

tugu koja će doći

i tugu koja beše.

Kišan suton u sivilu zgaslom,

a sve i dalje teče.

Novembar 1919.

Balkon

Lolita
pevuši saeta.
toreadori
u zboru uzdišu
dok berberi
po taktu uzdišu
dok berberi
po taktu glavom njišu.
između metvica
i bosiljka
Lolita crnooka pjevuši seate.
Ona Lolita
koja netremice
u cisterni ogleda
bijelo lice.