Josif Brodski

Vranac

Crn svod blesnu od tih nogu jače,
i tama ga se noći ne dotače.
Kraj vatre, u sam smiraj dana,
mi ugledasmo konja vrana.

Ničeg crnjeg setis se ne mogu
Ko ugalj on crn beše oko nogu.
Crn kao noć, šupljina slepa.
Vran od grive pa sve do repa.
Drukčije behu crnosmeđa
njegova nikad sedlana leđa.
Nepomičan.Reko bi da spava.
Od vranih kopita bije strava.

Toliko crn da za senku nije znao.
Crn, crnji, najcrnji. Mrk beše kao
magla što je u ponoć stigla.
Crn ko u svojoj nutrini igla.
Drveta tako crna su često.
Crn ko među rebrima jedno mesto,
Ko prostor u zemlji gde leži zrno.
Mislim: I u nama da je crno.

A crneo se na naše oči!
Sat je izbijao pola noći.
Nije nam prišao ni za krak.
U boku njegovom beše crn mrak.
Iščezoše, najzad, leđa, sapi.
I crna mrlja osta da zjapi.
Oči ko zvrčke, prebele zublje.
Zenice - strašnije, i još dublje.
Ko da je negativ nečiji bio.
Zašto se među nama zaustavio?
Zašto tu ostao, sve do zornjače?
Zašto se od vatre ne odmače?
Zašto je disao vazduh vrani,
zašto šuškao u jednoj grani,
iz oka tukao crnim munjama ?

Jahača je tražio među nama.

J.Brodski

Kolombinina romansa

Cijuk, piska do nebesa,
pravce i naglavce;
nebo nosi, diže, stresa
ptiće goluždravce;
sjaj, zvižduk, dim železnice
sa prozora gledan:
Ah,Bože moj, tolike ptice
A ŽIVOT SAMO JEDAN

Josif Brodski

Sve češće umor sad me obara,
i glad za govorom manja sve je.
Zaposlenja duše,o, ta stara
zaduga, radosna, koja greje.

Kakve to sebi nalaziš ptice,
kome ih daješ, neštedemice,
i gnezdiš se nasred ulice,
i pevaš glasom sadašnjice?

Vrati se, dušo, strgni plašt perja,
radio nek nam peva o slavi.
Na šta je iz tvog, ptičjeg, bezmerja
ličio život - to objavi.

Sad sneg, sleteo iz rastroja,
kruži po krovnom vencu i plotu;
smrt mi nacrtaj, ulico moja,
a ti, ptico, klikni o životu.

Ja idem, ti negde letiš meko,
i ne čuješ tužaljke naše.
Ja živim, evo, a ti, daleko
vapiš; nemirno krilo maše.

Josif Brodski

Teodori L.

U tome gradu, Teodora, zvone do danas zvona
ko da u zraku nisi se rastopila poput pahulje-propelera,
i ko svjetlo na kraju hodnika, javljaš se sred sutona,
krećući u zemlju trgova sa pis. mašinom od mermera,
i mi ustajemo iza stolića! Od sjedelaca - čergare tako
razlikuje sposobnost da dvaput popiju tu tekućinu.
Ne govoreći o anđelima, ne govoreći o sivodlakoj
divljači u jabukama - dosad ne utoliše njinu
žeđ fontane lokalne. Izgleda, velika praznina se
širi iza ograde stanice što u punđu šine je zbrala,
i struja se bukvalno zagrcnula, zna se,
zato što još nije sve ispripovijedala
o tvojoj ljepoti. Gradovima su, Teodora, takođe,
svojstvene suvišne misli, čežnja za srećom i, osim toga,
spremnost da zamjere nijansi kože,
čokoladama, frizurama, duljini zgloba ručnoga.
Il kad te zaustavi ono što spaziš, što ti je blizu vida.
S dalekovidošću potomka julija, oktavija, livija
grad gleda za tobom ko vitez lišen stida:
što su ulice dulje, duša grada je srećnija.